A šta je alternativa? Mrtvo more?
Da li je Ministarstvo Prostora takvo ili nije, i da li svejedno postižu više od drugih, je pitanje za diskusiju, pa to ostavljam po strani jer mi stvarno bode oči neka vrsta čudnog i sasvim neproduktivnog idealizma koji se toliko često koristi i na Beobuildu i u Srbiji.
Zar mislte da se demokratija zasniva na pretpostavci da su političke partije pravedne i visoko moralne institucije? Ili da država, ili uostalom bilo kakva ljudska grupa, treba da funkcioniše iako akteri nemaju nikakve lične koristi od toga? Pa sve je upravo suprotno od toga. Parlamentarna, predstavnička demokratija se i pored svih svojih mana i dalje smatra najboljim sistemom ogranizacije upravo zato što pretpostavlja da su upravljači nesavršeni i nudi meru zaštite od toga. Dok čak i sama priroda zahteva da motivacija (ovde uzrok) postoji kao pokretač, da aktivnost koja sledi nudi i opipljivu ličnu korist (posledica), jer je to istina čak i na najapstraktijem fizičkom nivou, u nekom univerzumu bez ljudi. Trošenje energije mora biti praćeno konkretnim dobitkom po entitet koji vrši rad (bolje reći promenom koja mu se kasnije vraća, jer samo to zatvara krug uzroka i posledica, odnosno samo u zatvorenom kružnom lancu promena uvek aktivira sledeću promenu, tj novo trošenje energije). U suprotnom ne postoji pokretač, kružni ciklus, uzročno posledična veza, dakle kreativni, stvaralački potencijal takvog univerzuma. On je mrtav, pošto promena i razlog za nju onda ne postoje. Ovo je elementarni zakon fizike, dok su ljudi u društvenoj i moralnoj sferi samo nadgradili i dalje usavršili ono što je već postojeća i neophodna prirodna osnova. Lična korist je u formi etike proširena na grupnu korist, a na kraju na sveukupnost svega što postoji. To ne uopšte znači da je ova prva zato ukinuta.
Ova krajnje elementarna filozofija je suštinska za razumevanje samih korena društvenih odnosa. Inače plivamo u besmislenim apstrakcijama čija je jedina svrha manipulacija tobožnjom pravdenošću koju eto jedni imaju, a drugi nemaju. To je veoma daleko od tvrdnje da su svi isti, sebični. Stvar je prosto u tome da su trenutni interesi promenljivi, da se grupe sastoje iz mnogo ljudi, a lične motivacije iz mnogo komponenti. Ne smemo potcenivati ispravnost jednih, opštih, ako istovremeno postoje i druge, lične. Na svet treba gledati realno, kakav on jeste, biti pragmatičan i birati ono najbolje što se nudi, ili što sami možemo stvoriti u razumnom roku, po razumnoj ceni i sa realno postojećim resursima.
U praksi je zato obično JEDINO relevantno pitanje kakav izbor uopšte postoji? Beli glasački listići? Ko je u datom trenutku najbolji od onih koji imaju mogućnost da deluju? Ko SADA postiže najviše? Gde imamo kombinaciju ličnih interesa, moralnih kvaliteta i znanja pojedinih članova koja u tom trenutku nudi najviše potencijala za prvi nesredno predstojeći prolazni cilj, onaj koji je najviše u skladu sa opštom koristi kako je mi vidimo? Manite se praznih fantazija i čekanja na idealnu situaciju i idealne partnere jer se takvi nikada neće pojaviti. Tako se ništa konkretno ne postiže. Nismo mi birali svet u kome smo, ali imamo obavezu da ga razumemo, prihvatimo takav kakav je, i zatim pokušamo poboljšati na način koji ima stvarnih izgleda na uspeh zato što poštuje realnost i raspoložive partnere, ako imaju bar minimalnih kvaliteta, a ne naše fantazije i problematične ideologije o kapitalizmu, komunizmu, idealnoj pravdi, etici, estetici ili večnim ljubavima.