Vožd
Nisam mislio na tebe, moj odgovor se odnosio na totalnu apsurdnost Delijine ideje da se potpuno novi projekat ovako ogromnih razmera, ovakve cene i važnosti za grad, od početka projektuje tako da se od visokih voda brani pokretnim barjerama bilo kakve vrste. Iako se kreće od potpuno praznog zemljišta gde se ionako moraju raditi nove obaloutvrde.
Mi imamo dve mogućnosti. U dugoročnom smislu bi najbolje bilo ono što sam predložio kao temu za dalje istraživanje. Da se dodatno naspe, odnosno podigne najniža kota čitave teritorije plavnog područija bivše Bare Venecije. To je već rađeno, ali kao što znamo iz nedavne istorije plavljenja ovog područija, ne dovoljno visoko. Pogotovo ne ako tu sada nameravamo da pravimo novi regionalni centar grada, jedno naselje ovako velike gustine, uz čitavu šumu izrazito visokih objekata. Na takvom mestu je dovoljno isključiti struju pa da nastane neka vrsta ratnog stanja. Da ne pričam o ovome što je zadesilo Obrenovac. Nasipanje peskom je naravno skupo, ali ne previše u situaciji kada je ceo prostor rasčišćen i tik pored reke tako da šlepovi sa peskom mogu da priđu, a svu opremu za to već imamo. A iako je to skuplje i lošije, moguć je i fazni pristup nasipanju, u ritmu gradnje novih objekata. U dugoročnom smislu i uzevši u obzir razne indirektne troškove, ova varjanta zaštite od klimatskih promena i visokih voda bi sigurno ispala i najjeftinija i najsigurnija.
Ukoliko se ne izabere ovaj pristup, druga varjanta je podizanje dovoljno visokih i dovoljno širokih nasipa pored reke, pri čemu teren iza nasipa ostaje nešto niži. Činjenica je da nam jedan dovoljno široki i slobodni pojas pored reke ionako treba, zbog čitavog niza drugih razloga o kojima je već delimično bilo reči. Pošto se kej i obaloutvrda ionako moraju raditi ispočetka, mašine i materijal će već biti tu, pa je pravljenje dovoljno visokog nasipa apsolutno trivijalno i jedva da zahteva bilo kakva dodatna sredstva.
Jedini problem je što se u svim zvaničnim renderima uporno ponavlja ideja da zgrade moraju biti pored same reke. To nam onemogućuje da tu budu svima dostupni dovoljno široki javni prostori velikog kapaciteta koji bi imali niz po grad korisnih funkcija. Naprimer veza Ade Ciganlije i Kalemgdana (i pešačka i kontinualna zelena veza), prostori za odmor i sedenje pored reke, povremeni širi platoi za razne manifestacije vezane za reku, mesta za male ulične usluge koje zahtevaju otvoren prostor, dečija igrališta, platforme za formalne i neformalne nastupe i priredbe, pristupi posebnim zonama sa priobalnom florom i faunom reke, i još čitav niz sličnih budućih potreba koje je nemoguće predvideti, a koje samo fleksibilni otvoreni prostor može da obezbedi. Prevelika blizina zgrada tako onemogućuje da Beograd, koji se pre svega sastoji od ljudi (i to onih koji stanuju po celom gradu, a ne samo ovde), a tek posle od zgrada, zaista siđe na reke. A posle ove nesreće sa poplavama vidimo da ostavljanje slobodne zone pored reke na trivijalan način omogućuje da se napravi i siguran, široki nasip kao trajna zaštita od visokih voda o kojoj više nikada ne treba misliti.
Zbog posledica koje u zemljištu ostavljaju zemljotresi i drugih problema vezanih za trajno obezbeđivanje nepropusnosti nasipa za vodu, a delom i režima podzemnih voda, na nasipima se retko kada dozvoljava bilo kakva gradnja koja nije čisto površinska. Nasip bi trebao da bude kompaktan, homogen i plastičan, bez krutih struktura (kao što su podzemni delovi ogromnih zgrada). Iako moderna tehnologija može da savlada mnoge izazove, ništa nije idealno, pogotove ne u Srbiji, pa jednostavno nije praksa da se u ovoj oblasti prave bilo kakvi kompromisi, naročito ako oni uopšte nisu potrebni. Pravljenje ovolikih zgrada na obali, čije su podzemne prostorije i instalacije praktično direktno u koritu reke, pa zapravo glume "nasip", odnosno sprečavaju prodr vode i u SA i u ostatak Savskog priobalja, je nešto što bi bilo vrlo poželjno izbeći.
Što se tiče pokretnih barjera, danas smo dobili i konkretne brojeve vezane za njihovu cenu.
http://www.b92.net/biz/vesti/srbija.php ... _id=851220
Vode Vojvodine su za Novi Sad kupile 700 metara za 670.000 evra. Od petlje Radnička do Brankovog mosta ima 3200 metara. To bi bilo više od 3 milona evra. Plus što sva takva rešenja imaju problem zaptivanja horizontalnog spoja tla i barjere. Pa je problem i promenljivi nagib terena, vrsta terena, neravnine na tlu, pukotine i fuge u betonu, itd, itd. Zbog toga se za dovoljnu sigurnost rade custom rešenja, posebno se priprema teren i betonska ležišta (kao u Golupcu i Novom Sadu). Tu su i eksploatacioni troškovi, a često i ograničeni vek trajanja zaptivnih elemenata. Ukratko, to je previše skupo, nefleksibilno, a u praksi ponekad i rizično rešenje koje se pre svega koristi na kraćim segmentima starih gradova gde drugog izbora nema, a u novom projektu su besmisleni.
