Pošto mislim da je tema veoma važna, pokušaću sa jednim opširnijim objašnjenem. Možda pomogne par primera. Zaboravite na onaj tekst. Rekao sam da ga treba tumačiti zato što se zaista može shvatiti na razne načine, ali je osnovni motiv za pitanje o pravom "korisniku" razvoja Beograda, zaista osnova sadašnjih razlika u pristupu urbanizmu u Beogradu. Investitorski urbanizam i potpuno slobodno tržište, ili usmeravanje i kontrola? Ako je usmeravanje, kakvu politiku treba voditi? Šta treba štititi, a šta ne? Šta podsticati čak i ako to mi sami treba da platimo od prihoda na drugom mestu?
Pre svega, šta znači pitanje kome služi neki prostor? Ovde treba razlikovati dva različita problema, ko koristi usluge u tom prostoru, i ko od njega ima stvarne koristi.
Primer za klasifikaciju po tome ko koristi usluge koje se pružaju u nekom prostoru su recimo skupi restorani. Koliko ste puta ušli da bi večerali u mesto gde je hrana bar dva ili tri puta skuplja nego inače? Ko stvarno koristi skupe brand name prodavnice da bi kupovao odeću? Ko dakle koristi prostor na kome se nalaze ovi objekti? Nikome nije zabranjeno da ulazi, a većina će verovatno bar ponekad ući i jesti ili kupiti nešto veoma skupo. Ali prosečan procenat vremena u kome daleko najveći deo građana Beograda stvarno KORISTI izgrađeni prostor, a time i delove Beograda u kojima se ovako skupe usluge nude, je zaista veoma mali. Time je deo grada efektivno oduzet (jer tu onda ne može biti ništa dugo što je većini pristupačnije, poželjnije ili korisnije). U zavisnosti od, ne samo procenta površine koji oni zauzimaju, nego i od kvaliteta i opšte poželjnosti prostora koji je tako zauzet (Kalimegdan?, Zemunski kej? Savski kej?), to može biti zaista previše u odnosu na optimalniju raspodelu i dugoročnu korist za ceo grad.
Za ovo drugo, tj pitanje kome neki prostor STVARNO koristi, primer je slobodna zelena površina naspram jeftine kladionice. I jednu i drugu površinu koriste siromašni, ali stvarnu korist imaju samo od ovog prvog. Kladionice samo surovo eksploatišu njihovo siromaštvo pružajući im lažnu nadu. Ma koliko izvesna doza nade bile neophodna,.nije li bolje podsticati zdrav život i preuzetnitštvo kao realnije izvore nade u bolje sutra, od sistematskog promovisanja ideje da vas jedino sreća može izvući: lutrija, klađenje, "pobednici" kvizova i reality show predstava. Šta je onda pravi društveni interes u raspodeli namene gradskog prostora? Kladionice koje zarađuju i vlasniku prostora plaćaju dobru rentu (a time i gradu), ili zelena površina na kojoj svi mogu igrati fudbal umesto da se klade na njega, dakle nešto što ne zarađuje direktno, ali je indirektno mnogo korisnije? Ali KOME korisnije? Kome to služi? To je poenta.
Sličan primer je i drugi sprat tržnog centra Ušće, deo sa brzom hranom. Tamo su Mekdonalds i svi ostali. Tu ima toliko tinejdžera da se čeka na red po 10 minuta. Zašto ih ima toliko? Ne zato što svi vole da jedu, nego zato što su mesta tipa Mekdonalds jedina gde dečak može izvesti devojčicu za malo para, gde mogu dugo da sede i da im niko ne smeta. To su jedina mesta gde njih deset može da se skupi i priča, oko jednog stola sa puno stolica skupljenih na gomilu, i da budu dobrodošli koliko god dugo žele. Ono što Mekdonalds ustvari zaista prodaje jeste prostor, on zadovoljava socijalne potrebe jedne društvene grupe po cenu njihovog navlačenja na brzu džank hranu i piće, koji vremenom kod jednog broja njih postaju i navika, i potreba, i stil života. Krajnje uprošćeno rečeno, između dilera droge i McDonaldsa ne postoji bitna razlika u vrsti delatnosti i mehanizmu obezbeđivanja trajnog priliva profita, samo u stepenu opasnosti. Nije li bolje da grad mladima besplatno obezbedi bar deo sličnog prostora na obali reke ili negde gde postoji jeftini kafić, besplatna fontana i česma sa vodom, i zelena poljana sa puno klupa i sprava za zabavu? Da mogu da se druže, a da pri tome ne moraju da jedu? I to ne svuda, već samo na najlepšim ili najpopularnijim mestima grada? Ako je dakle 2. sprat Ušća sa brzom hranom model krajnje uspešnog biznisa, da li to znači da obalu Savskog Amfiteatra umesto takvog, širokog i zdravog šetališta i zelenog pojasa, treba popuniti neprekidnim nizom od bar 100 metara lokala brze hrane, ili lokala sa ogromnim izborom skupog alkohola iz celog sveta? To bi investitoru, a time i gradu, donelo najveći profit po kvadratnom metru. Ali da li je to i najbolje?
Tako se vraćamo na početak. Kome treba da služi gradski prostor? ŠTA JE KRITERIJUM za raspodelu namena? Samo novac? Slobodno tržište? Društveni interes? Ko ga određuje?
Naravno, bila bi potpuna besmislica boriti se protiv vetrenjača i poricati ekonomske realnosti savremenog sveta. Međutim to niko i ne pokušava. Problem je nastao kad su mnogi ljudi posle par decenija investorskog urbanizma postali svesni da se ovaj trend, koji ne koristi svima već samo nekima, neće zaustaviti ako se neko ne bude bunio. Nema zašto da stane ako su baš oni koji su oštećeni zadovoljni i blaženo ćute pošto nam se grad "razvija". Za koga? Čiji će to životni stil biti tako potpomognut? Koliko takvih ima? Ljudi su mislili da bi opšti društveni interes mogao biti sačuvan bar na mestima koja su svima najdragocenija, a da se pare za funkcionisanje grada privremeno zarađuju na čitavom ogromnom zapuštenom ostatku Beograda. NE na Kalemegdanu, ili bukvalno na samoj obali Save i Dunava u strogom srcu grada. Oni će kasnije moći da zarade od turizma, kulture, od zdravije populacije, skupljeg kvadrata zbog kvalitenijeg života, i na još mnoge druge načine koji su možda indirektni, ali dugoročno prave više novca, i to sigurnijeg novca, za grad i za većinu njegovih stanovnika, a ne za strane fondove.
Na kraju, pošto sam već pomenuo kviz, evo jednog. Ako realnu situaciju krajnje uprostimo i izostavimo sve prostore čije su funkcije na neki način nužne, moglo bi se postaviti pitanje nalik ovom. Zamislite grad u kome 1% stanovnika poseduje 60% bogatstva i ima 95% uticaja na odlučivanje. Kako bi po vama trebalo raspodeliti preostali, slobodan prostor u gradu? Koji procenat tog preostalog prostora treba da zauzimu sadržaji od kojih najviše koristi ima ovih 1% bogatih:
a) 1%
b) 60%
c) 95%
Šta bi dakle trebalo da bude osnova kriterijuma po kome se alocira namena gradskog prostora? Čovek (a)? Novac (b)? Realni društveni uticaj (c)? Nešto između? Koji bi procenat od 0 do 100 po vama bio optimalan?
( да се не наљутиш, шала )
