Inače niko od hardcore advokata fine dininga nije objasnio zašto neka jela koja nemaju skupe sastojke nisu veća. Dakle, ako kuvar može da napravi za X minuta jelo veličine npr 50 grama (a govorim o jelima sa pristupačnim sastojcima, ne peraja od delfina i tiramisu od kafe iz mačje kake) zašto to ne bi mogao samo da proširi i da za istu cenu uradi sa količinom od 100 grama.
I tu se odgovor sam nameće - pa zato što fine dining iz ugla ugostitelja služi da se mušterija odere. Zato porcija nema 200, 150, 100 grama... nego po 50. Čak i onda kad je u njoj nešto sasvim pristupačno, jednostavno i brzo za pravljenje. Dakle niko ne govori o prežderavanju - 100, 150, 200 gr jela je ništa. Govorim o tome da se oni sprdaju sa mušterijama do te mere da ih hrane sa 50 gr jela u tanjirima veličine šahta. To je kao kada bi neko prodavao
100 75 gr Lindt čokolade u kutiji veličine bombonjere od 500 gr. Čemu to? Za čije babe zdravlje? Šta je ekskluziva u tolikoj amblaži odnosno tolikim, preterano velikim tanjirima? Ambalaža = elegancija i prestiž? Jel? Od kad?
Dakle, da,u nekim slučajevima plaća se 1) neverovatan ukus 2) dodatni rad kuvara i 3) sami skupi sastojci. Ali u nekim drugim slučajevima sastojci ne koštaju ništa posebno, niti traže nešto mnogo posla, ali se i dalje naplaćuje zbog rada narcisa od kuvara koji kao da je operisao mozak 4 sata a ne od unapred pripremljenih sastojaka spremio jednu šoljicu/činijicu jela za 15 minuta.
I jedno je fine dining a drugo je hohštaplerisanje i majmunisanje u fazonu donesem ti namerno predimenzioniran tanjir veličine šahta i na njemu jelo od 5, ali bukvalno 5 zalogaja, i to često od sastojaka koji ne koštaju ni 30% od naplaćene cene.
Nema nikakvog opravdanja za ovako nešto. Za ovu količinu hrane na ovolikom tanjiru, po verovatno nekoj nenormalnoj ceni.
A ljudi koji praktikuju te stvari su često žešće umišljeni i tripuju se da su bog zna kakvi intelektualci, kosmopolite, grofovi, baroni i šta ti ja znam, a pitanje je koliko njih je uopšte radilo bilo kakav konkretan posao, iz kakve porodice zaista potiču i kako su uopšte došli do tih para koje troše da bi bili viđeni u takvim restoranima. Jer vele koja je poenta što imam love ako čaršiji ne dam to do znanja. To ne rade istinski bogati i uspešni ljudi, njima se j... da se bilo kome dokazuju i pokazuju. To rade glumci i pretvarači sa nešto malo viška para. Imao sam u društvu jednog takvog (silom prilika), stalno je nešto izvoljevao, tatin sin koji je dobio mnogo toga na tacni od malena i kipeo od para a 100 puta ispadao jaje za razne stvari i situacije, pa i po tome što je uvek birao da se ide u najskuplje restorane gde bi uredno plaćao presmešne sume za jela ali odbijao da da i dinara za bakšiš. Nije mu bezveze da plati 50 gr sušija nenormalnu cenu, a bezveze mu je bilo svaki put da ostavi bakšiš bilo gde, čak i na onim mestima gde bi nas kelneri tretirali kao familiju. I on je kao neki gospodin, baron, kosmopolita... bič pliz.
Inače ovo zadnje se ne odnosi na dejana, jer iznenađujuće, on je na ovoj temi ispao najnormalniji od svih fine dining praktikanata. Ne samo što mi ponudio ručak, nego što se makar potrudi da objasni drugi ugao i kapira zašto neki ljudi imaju averziju prema svemu tome.