КОМИСИЈИ ОДЕЉЕЊА ЗА АРХЕОЛОГИЈУ
ЗА РЕИЗБОР ДОЦ. ДР Ђ. ЈАНКОВИЋА
Слободан сам да Комисију за реизбор доцента др Ђ. Јанковића (1947) упознам са следећим чињеницама:
1. Као одговор на „нова тумачења ране историје Срба” у Византолошком институту САНУ одржана су предавања која су указала на прекрајања историјских извора. У саопштењу академика Божидара Ферјанчића (Долазак Хрвата и Срба на Балканско полуострво: Осврт на нова тумачења. Зборник радова Византолошког института XXXV (1996): 117-154), поред осталог се наглашава: „Још чуднија тумачења царевих вести изнео је Ђ. Јанковић, предлажући да се то првобитно боравиште Срба, односно крај око Сервије, пребаци на сасвим другу страну Балканског полуострва. Према његовој комбинацији, нечувеној у било каквом озбиљном научном раду, цар писац није мислио да је у питању град у области Солуна већ Салоне (Solina), a онда би Сервија била добро познато место Срб у околини Книна, које је око 150 km далеко од Салоне. Тако су по предању Срби уствари стигли у залеђе Солина, односно у западну Далмацију. Не улазећи у методолошки недопустиво прекрајање података извора, само бисмо хтели да подсетимо на сву бесмисленост комбинације Ђ. Јанковића: да ли је могуће и помислити да је византијски цар, говорећи о славном граду Солуну (Θεσσαλονίικη) уствари имао у виду Салону (Σαλωνα), главни град римске провинције Далмације, који се под тим именом више пута спомиње у истом спису De administrando imperio. Споменута комбинација је очигледно направљена да би се потврдила што ранија присутност Срба у залеђу далматинске обале, а при томе нису поштовани основни принципи методологије историјских истраживања.” Оштар став и мишљење о таквој псеудонауци изнео је и академик Љубомир Максимовић (Покрштавање Срба и Хрвата. Зборник радова Византолошког института XXXV (1996): 155-174).
2. Подсетимо се да су наступ и идеје Ђ. Јанковића критиковани и на скупу VI Международный конгресс славянской археологии, Новгород, 26-31 августа 1996 г., што се може проверити и у зборнику са овог скупа Труды VI Международного Конгресса славянской археологии, Том 1: Проблемы славянской археологии, ур. В. Б. Седов. Москва 1997: Институт Археологии Российской Академии наук. Такође и Том 3: Этногенез и этнокультурные контакты славян, где се у дискусији о реферату Ђ. Јанковића Словенске особине насеља позноримског доба на југоистоку Паноније, истиче да закључци Ђ. Јанковића „почивају на тезама без озбиљнијег научног утемељења” (стр. 375).
3. У допису бр. 158/1, од 30.06.1999. др Милоја Васића, директора Археолошког института, упућеном Наставно-научном већу Филозофског факултета у Београду, поводом спорне књиге Ђ. Јанковића, Српске громиле (Београд 1998: Свесловенски савез [књига није имала рецензенте]), наглашава се: „Методолошки поступак који је спроведен у овој књизи, непримерен је археолошкој и историјској науци. Закључци се граде или на погрешним премисама, или на недоказаним хипотезама које се у каснијем тексту сматрају као непобитни докази (…) овде се ради о псеудонауци (…) књига је опасна као литература која трује српски народ идејама које немају никаквог научног основа. На исти начин била би опасна за студенте археологије”.
4. Говорећи о потоњој дискусији организованој на Филозофском факултету поводом Јанковићеве спорне књиге, М. Јевтић поред осталог, истиче “We have organized a discussion about this book, considering it pаrticularly dangerous as the author is a lecturer at the University. There were strong negative reactions by colleagues”. (Modern Serbian archaeology and the problem of ethnic identification. Pp. 175-180 in Auf der Suche nach Identitäten: Volk – Stamm – Kultur – Ethnos, Internationale Tagung der Universität Leipzig vom 8.-9. Dezember 2000, eds. S. Rieckhoff and U. Sommer. BAR International Series 1705. Oxford 2007: Archaeopress).
5. После свега поменутог, не изненађује чињеница да се интервју са Ђ. Јанковићем који је, како се каже „први издвојио и особине Срба у раном средњем веку, што је опширно аргументовао [sic!] 1998. у монографији Српске громиле” налази на сајту STORMFRONT SRBIJA White Pride World Wide:
www.stormfront.org/forum/...74150.html
У Поговору своје књиге Српске громиле Ђ. Јанковић „не жели да се покори Ватикану, Немцима или Америци”, те након помињања НАТО пакта, „накарадних ставова” колега које мисле другачије од њега, и сличне неакадемске тематике, у истом духу додаје: „Надам се да ће ова књига бити допринос објективном сагледавању истине о српском етничком простору, мада сам свестан да фабрику лажи старог и новог светског поретка неће зауставити. (...) Присутан је и оправдан страх да ће Хрвати, нарочито они српског порекла, уништавати громиле у нашим областима које држе под окупацијом”.
6. Како се већ показује, ни следећа, недавно објављена, такође спорна и у сличном маниру срочена књига Ђ. Јанковића Српско поморје од 7. до 10. столећа, Београд 2007, коју је објавило Српско археолошко друштво (у време када је Ђ. Јанковић био његов председник [рецензенте је ангажовао сам аутор: протојереја др Р. Поповића са Богословског факултета СПЦ и др Г. Томовић из Историјског института,]), није у стручним академским круговима наишла на бољи пријем, што је очито из веома детаљног приказа који је на немачком написао афирмисани колега из Археолошког института у Софији, S. Stanilov (Archaeologia Bulgarica 11/3 (2007): 107-111). Упадају у пажњу карте наводне тадашње Србије (нпр. Карта 8. на стр. 205) на којима се она простире бар до Истре.
7. Скрећем пажњу на неуобичајену чињеницу да се као потписници претходног реферата за реизбор доцента др Ђ. Јанковића (27.10.2003–27.10.2008, др Александар Јовановић, др Живко Микић, др Сава Тутунџић) најмање или уопште (не)јављају компетентни стручњаци за археологију средњег века. Подсећам да тадашњи шеф матичне катедре за археологију средњег века проф. др Војислав Јовановић, који је имао стручно знање и увид у рад Ђ. Јанковића, није желео да потпише реферат о његовом реизбору (претходну комисију 25.12.1998–25.12.2003, чинили су др Војислав Јовановић, др Александар Јовановић и др Живко Микић).
8. Верујем да није уобичајено да се у комисијама (које практично чине исти потписници), за одбрану магистарских и докторских радова којима је ментор Ђ. Јанковић такође најмање јављају компетентни стручњаци за археологију средњег века. Како тумачити детаљ да је једини потписник из домена археологије средњег века код ових реферата и рецензије Јанковићеве књиге др Г. Томовић?
9. На разлоге оваквом саставу поменутих комисија и упадљивом избегавању наших водећих стручњака за археологију и историју средњег века (др Михаило Милинковић, др Вујадин Иванишевић, др Марко Поповић, др Весна Бикић, др Радивој Радић итд.), можда више светла баца податак да је на 29. годишњем скупу Српског археолошког друштва, 30. маја 2007. у Београду, реферат Ђ. Јанковића Жидовар – увод у ранохришћанску археологију Илирика и Словена (напомињемо да научна селекција и верификација реферата у смислу Scientific Committee тела састављеног од експерата, које на сличним скуповима у свету одобрава или одбија реферате, на досадашњим скуповима САД практично није постојала), изазвао веома оштру критику по питању квази-научности и псеудо-методологије, између осталих, и нашег реномираног стручњака за археологију средњег века др Вујадина Иванишевића, председника Научног већа Археолошког института у Београду. Уз све то, коришћење верског текста као историјског доказног средства, како се то чини у реферату Ђ. Јанковића, противно је свакој логици егзактне археолошке науке.
Наглашавам да се „формалним” и „фиктивним” рефератима, који не исказују стварно стање ствари и не уважавају аргументе већ по инерцији „механички” продужавају и толеришу статус кандидата који за то више не испуњава услове, а посебно када су потписници некомпетентни за одређену област, обезвређује идеја реизбора наставника и цикличног оцењивања и провере његових академских домета и деловања.
Сматрам да би Комисија, при одлуци да ли доцент Ђ. Јанковић са таквом библиографијом треба или не и даље да предаје студентима археологије и врши на њих утицај, морала да има у виду и наведена мишљења угледних стручњака за средњи век, како археолога, тако и историчара.
Поштујући сваку будућу одлуку Комисије, не дајем свој вредносни суд, пошто се бавим другом облашћу археологије. О академском моралу и академској етици, међутим, сви који припадамо академској заједници позвани смо и власни да изнесемо суд и мишљење.
У Београду, 12.03.2008. С поштовањем,
Доцент др. Бранислав Анђелковић
Одељење за археологију