Заборављена афера „Ушће“
20.10.2010
Пише Иван Нинић
У априлу 2009. медији су отворили веома интересантну аферу око начина продаје зграде Пословног центра „Ушће“ у Београду и поклањања 4,58 хектара градског грађевинског земљишта које се налазило уз зграду. Медији су дошли до информација и докумената који показују да је продајом спорног земљишта без јавне лицитације буџет града Београда изгубио више од 30 милиона евра.
Другим речима, да је земљиште продато путем јавног надметања постоји претпоставка да би се постигла продајна цена од преко 30 милиона евра, што би се свакако слило у буџет Београда.
О чему је заправо реч?
Зграда ПЦ „Ушће“ познатија као „зграда ЦК“ је у НАТО агресији на СРЈ 1999. године погођена са неколико томахавк ракета, због чега је 18.000 квадратних метара пословног простора у државној својини било ван сваке употребе. Након промене власти у Србији 5. октобра 2000, нови режим је почео да трага за прихватљивим решењем које је требало да „Ушће“ стави у употребну функцију.
Према ставу надлежних у Савезној дирекцији за имовину СРЈ, реконструкција зграде није долазила у обзир, јер тада држава за то није није имала довољно новца, а процењено је да би тај „цех“ коштао чак 40 милиона марака (Решење бр: 1/0-030213/0021-2001, од 14.08.2001.).
Већ крајем марта 2001. године Савезна дирекција за имовину СРЈ упутила је Савезној влади предлог да се распише оглас за прикупљање понуда и то за: 1) реконструкцију зграде ПЦ„Ушће“ (што подразумева закуп на одређен временски период) и/или 2) продају руиниране зграде ПЦ„Ушће“.
Лист „Политика“ 30. јуна 2001. године објављује оглас за прикупљање понуда у циљу „ПРОДАЈЕ“ зграде ПЦ „Ушће“ и то без позива за РЕКОНСТРУКЦИЈУ зграде, што значи да је тадашња Савезна влада одиграла кључну улогу да се оглас формулише на овакав начин. У огласу се даље наводи „да ће конкурс спровести конкурсна комисија“.
Међутим, одређена документација показује да је Савезна дирекција за имовину тек 14. августа 2001. године донела решење (бр: 1/0-030213/0021-2001) о образовању Комисије за отварање приспелих понуда за „ПРОДАЈУ“ спорне зграде.
Дакле, ако је рок за пријем понуда из конкурса износио 30 дана, нејасно је ко је онда радио на спровођењу конкурса?! Очигледно да комисија није постојала пуних месец и по дана, а у огласу је било јасно наведено да ће управо та (тада непостојећа) комисија спровести конкурс!
Ова комисија након свог формирања, 27. августа 2001, сачињава Извештај о избору најповољнијег понуђача у циљу „ПРОДАЈЕ ИЛИ РЕКОНСТРУКЦИЈЕ“ ПЦ „Ушће“ иако у огласу није стајала могућност „РЕКОНСТРУКЦИЈЕ“ већ само могућност „ПРОДАЈЕ“.
Стиче се утисак да је надлежнима из власти било у интересу да избегну ситуацију да се на оглас јаве заинтересовани инвеститори који би дали повољне услове реконструкције (што подразумева закуп на одређени период). А зашто само продаја зграде долази у обзир, врло је једноставно закључити.
Према оцени комисије, најповољнији понуђач на конкурсу за продају зграде ПЦ „Ушће“ је био Конзорцијум „MPC GROUP“ из Београда са понуђеном ценом од 300 милиона динара, односно 10 милиона ДЕМ. Овај конзорцијум су заправо чинили бизнисмени Миодраг Костић „Коле“ и Петар Матић са са својим фирмама: „Internacional trading partners L.T.D.“, „MK commerce d.o.o.“ и „Union intertrade L.T.D.“.
На основу одлуке Савезне владе, купопродајни уговор са наведеним конзорцијумом је закључен 25. децембра 2001. године. Притом, уговор није потписан са конзорцијумом „MPC GROUP“ из Београда који је учествовао и победио на конкурсу, већ са фирмом „European Construction d.o.o.“ из Београда.
Ово ново предузеће је уписано у регистар мешовитих предузећа решењем Савезног министарства за економске односне са иностранством тек 18. децембра 2001. године. Дакле, наведено предузеће уопште није учествовало на конкурсу, већ је настало након скоро четири месеца пошто је завршен конкурсни рок, односно седам дана пре него што ће бити потписан уговор о купопродаји.
У новом предузећу бизнисмен Миодраг Костић има власнички удео 50 одсто, док преосталих 50 одсто има бизнисмен Петар Матић. Међутим, нешто касније Костић се повлачи из власништва новоформираног предузећа, тако да Матић остаје прави купац и власник ПЦ „Ушће“. Каква је заправо улога бизнисмена Миодрага Костића била у овом послу куповине зграде ПЦ „Ушће“ никада није разјашњено.
Интересантно је да је на захтев директора Савезне дирекције за имовину, конкурсна комисија 19. октобра 2010. године сачинила и потписала мишљење у коме се наводи да се земљиште око ПЦ „Ушће“ налази: „у државној својини и да предмет купопродајног уговора може бити искључиво зграда ПЦ „Ушће“, а не и градско грађевинско земљиште које је власништво Републике Србије“.
Директор Савезне дирекције за имовину је 22. октобра 2001. проследио мишљење Савезној влади и то као упозорење да се земљиште не може уступити Матићу. Дописи истоветне садржине и истог датума су били упућени „на руке“: Драгиши Пешићу, председнику Владе; Мирољубу Лабусу, потпредседнику владе; Зорану Живковићу, министру унутрашњих послова и Јовану Ранковићу, министру финансија.
Без обзира на ово упозорење Савезна влада је донела одлуку да се закључи спорни уговор са фирмом Петра Матића.
Првим чланом уговора о купопродаји ПЦ „Ушће“ од 21. децембра 2001. године, било је предвиђено да је „продавац власник зграде која се налази на катастарској парцели 2338 и гараже на парцели 2338“. У другом ставу истог члана стоји да „купац као власник објекта има право коришћења земљишта око објекта, а у границама грађевинске парцеле 2338, односно парцеле 2337“.
Тек након отварања афере у јавности, испоставиће се да постоје две верзије уговора о купопродаји и то једна верзија модела уговора на који је своју сагласност дао Савезни јавни правобранилац и потпуно друга верзија уговора који је са компанијом Петра Матића потписан и заведен у Савезној влади (бр: 475-181/2001, од 21.12.2001.)
Данас сви актери „перу руке“ од овог посла, тврдећи да им није јасно како је држава Петру Матићу поклонила 4,58 хектара земљишта.
„Верујте, то нисам знао, али то није мој посао да то знам, драго ми је што сте ме информисали о томе. Али с друге стране, то је нешто што захтева онда да се ствари испитају“, изјавио је председник Републике Србије Борис Тадић поводом ове афере (ТВ „Б92“, 13.04.2009.).
Притом председник Тадић намерно или случајно заборавља да је лично био министар телекомуникација у Савезној влади која је одлучила да распише оглас за продају ПЦ „Ушће“, што је на крају резултирало склапањем оваквог уговора.
С друге стране, чињеница да Петар Матић није могао и није смео да гради нови објекат на поклоњеној парцели, за њега није представљала никакав проблем. Матић је уз финансирање трошкова, преко своје фирме „European Construction“ челницима града Београда упутио захтев да се израде два детаљна урбанистичка плана за „Блок 16“. То је од стране градске власти и учињено у два наврата, прво 2004. године, а затим и 2007. године.
Измене и допуне урбанистичких планова су скројене према Матићевој жељи и мери тако што је једноставно извршено спајање поклоњених парцела. Две засебне катастарске парцеле су спојене у једну, а од јавне зелене површине направљено грађевинско земљиште! То је верификовала и Скупштина града Београда у којој је одборничку већину имала Демократска странка.
У члану члану 10. уговора о купопродаји ПЦ „Ушће“ (са земљиштем) јасно стоји: „Купац се обавезује да учини све напоре у циљу изградње објекта на земљишту на коме се непокретност налази, према идејном решењу које је било саставни део понуде купца“.
С друге стране, у идејном урбанистичком решењу града Београда, на локацији ПЦ „Ушће“, децидно је стајало: „Предложеним решењем зграда се уклања у потпуности, те се на припадајућем простору предвиђа изградња комплекса нових зграда. Површина ових зграда је 30.000 м2“.
Дакле, купљена зграда уопште није порушена, већ је реконструисана и то у већој површини од дозвољених 30.000 м2. Према измењеном регулационом плану из 2004. године, градске власти су у јуну 2006. године Петру Матићу омогућиле и одобриле изградњу објекта површине 91.630 м2. То је подразумевало надземну површину од 41.163 м2 и подземну површину (гаража) 50.467 м2.
Међутим, како је накандно било неопходно легализовати изградњу још 25.000 м2, извршена је изменама регулационог плана 2007. године. Тако је Матић у јуну 2008. године добио ново одобрење од градских власти. Тим одобрењем дозвољава му се изградња објекта укупне површине 117.138 м2. То је подразумевало одобрење за укупну градњу 65.449 м2 надземно и 51.689 м2 подземно.
У плану Матићеве компаније „MPC Propertiеs“ која је данас званично власник целокупног комплекса „Ушће“ је изградња још једне зграде „близнакиње“. Тако је најављено да ће цео пословни комплекс на крају достићи, веровали или не чак 130.000 м2. Иначе, интересантно је да је оснивач компаније „MPC Propertis“ фирма „BALKANS REAL ESTATE B.V.“ из Холандије. Реч је о оф-шор компанији која служи као параван за избегавање плаћања годишњег пореза на добит у Србији. А у јануару 2008. године власник 25% капитала, „MPC Propertiеs“ је постала америчка инвестициона банка „Мерил Линч“.
Епилог афере назване „Ушће“ и грубих рачуница да је буџет града Београда остао ускраћен за више од 30 милиона евра колико је могао да заради да је земљиште око ПЦ „Ушће“ продато на јавној лицитацији још увек је неизвестан. Градска власт је 19. маја 2009. године целокупну документацију са правном анализом Градског јавног правобранилаштва (бр. М-488/09, од 13.05.2009.) уступила Републичком јавном правобранилаштву и Окружном јавном тужилаштву у Београду.
Дакле, правосудни органи Србије више од годину дана јавности не саопштавају да ли у овој афери има одговорних и да ли ће неко бити кривично санкционисан.
info sa -
http://www.pistaljka.rs/home/read/41
