I jos malo od Bogdana Popovica 
:
"Cetvra, i mozda najveca pogreska reforamtora, to je nered koji se u jezik unosi neumesnim, prenagljenim, izlisnim reforamama. Kada jezicke promene dodju prirodno, na redovne nacine jezickog razvica (koji su poznati svakom jezicaru), one se primaju bez potresa, jer je stvar sazrela, jer smo se postepeno navikli na nove oblike, ili reci, ili frazeoloske i sintakticne sklopove; i propis onda samo osvestava naviku. Ali kada izmene jeziku dodju sa spolja, odozgo, od "autoriteta", promena je nagla i smeta osvestanim navikam, jezickom osecanju i pamcenju, drugim recima, utvrdjenom znanju naseg maternjeg jezika.
Medjutim treba znati i imati uvek na umu da je to "osecanje i pamcenje" jezika jedino merilo za ocenu pravilnosti i cistote jezika. Ono je razno kod raznih ljudi; kod jednih bolje , kod drugih gore; i oni kod kojih je gore trebalo bi - teorijski - da slusaju one kod kojih je bolje. Ali u svakom slucaju, ono ostaje jedino merilo; i pitanje te vrste spadaju u estetiku jezika, a ne u jezicku nauku, cija je duznost, kao svakoj nauci, samo da posmatra i objasnjava. Lingvist koji uzima rec u tim pitanjima, cini to kao knjizevnik, kao stilist, ne kao lingvist. I, u tom slucaju, njegova rec vredi samo onoliko koliko i njegova knjizvecna sprema i njegovo stilisticko osecanje...
Kad stvari tako stoje, kad je osecanje merodavno, onda propis koji to osecanje vredja, vredja i one koji to osecanje imaju, vredja i jezik, i unosi zabunu, i sa zabunom nered, za duze vreme, sve dok se ljudi naposletku ne naviknu na propisane nove oblik, pravilne ili nepravilne; jer ljudi postepeno sviknu i pogresne oblike. Pod tavkim okolnostima najvise pate bas oni koji jezik najbolje pamte i osecaju, to jest oni koji ga najbolje znaju. Oni drugi, koji su gotovi, "kao bos u baru", da podju za reformom, naravno, uzivaju. Ali, je li cilj reformatora da ucine po volji onih koji ne znaju sta je za opste dobro kirisno, ili po volji onih koji znaju?... No i kada ljudi poslusaju, nered ostaje; jer po novom propisu treba sada menjati citav niz oblika i navika, duze i dugo vremena, i jezik je za sve to vreme u stanju nemira, bar sto se tice novozavedene reforme; a nemir je najgore sto jedan jezik moze zadesiti.
Dodajte jos ovu nevolju koja je znatna za one koji umeju da govore i pisu: - dok se propisana reforma potpuno ne izvrsi i zavrsi, za to vreme vise se ne zna ko dobro pise. Oni koji najbolje pamte i osecaju ne mogu lako da odobre prenagljenu i cesto neopravdanu reformu, i naravno, nastavljaju pisati kao do tada. Oko njih drugi, oni koji ne znaju, poceli su odmah, u velikom broju, pisati na nov nacin. Sada imaju dva nacina, dve navike, dve vrste preporucenih ili osudjenih reci i oblika, - dva recnika, dve gramatike, dva pravopisa, i tako dalje. I dok tako, uporedo, jedni pisu na jedan nacin, drugi na drugi, niko dobro ne pise; i jedna od najvaznijih stvari, pravilnost i cistota jezika, "lepota" jezika, ono sto odlikuje dobrog pisca od slabog, ono sto se u svim knjizevnostima, svih naroda, visoko ceni kao osnovni uslov dobro pisanih dela - to, za to vreme - ne postoji. A u malim i mladim narodima, kao sto smo videli, reforme su ceste, reforme se nreprestano zavode.
Nemir u jeziku je jedna od najkobnijih stvari koje se jeziku mogu destiti. Jezik sve moze biti, samo ne usplahiren. Na stranu nejgova lepota i poezija, - od toga bi patila i njegova misao... Zato je u pitanju jezika (kao i u drugim ozbiljnim stvarima) umesna samo najveca obazrivost. I zato je u jeziku (kao i u nekim drugim prilikama) prvo pravilo: quitea non movere", "ne pokretati ono sto je mirno"; bez potrebe, razume se, bez prave potrebe. Jezik se razivja i sam, "iznutra", on je stalno toku; nijedan minut ne prodje, a da se u njemu ne ucini neka infinitezimalna promena, koja se tokom vremena sabira sa ostalima, i proizvodi na kraju korenite promene jezika... Pogresno je namerno reformisati, ne po osecanju, vec umujuci. Umovanje je dosada - u svim knjizevnim jezicima, kroz njihovu celu istoriju -, bilo uzrok mnogim nakaznim jezickim pojavama."
:"Cetvra, i mozda najveca pogreska reforamtora, to je nered koji se u jezik unosi neumesnim, prenagljenim, izlisnim reforamama. Kada jezicke promene dodju prirodno, na redovne nacine jezickog razvica (koji su poznati svakom jezicaru), one se primaju bez potresa, jer je stvar sazrela, jer smo se postepeno navikli na nove oblike, ili reci, ili frazeoloske i sintakticne sklopove; i propis onda samo osvestava naviku. Ali kada izmene jeziku dodju sa spolja, odozgo, od "autoriteta", promena je nagla i smeta osvestanim navikam, jezickom osecanju i pamcenju, drugim recima, utvrdjenom znanju naseg maternjeg jezika.
Medjutim treba znati i imati uvek na umu da je to "osecanje i pamcenje" jezika jedino merilo za ocenu pravilnosti i cistote jezika. Ono je razno kod raznih ljudi; kod jednih bolje , kod drugih gore; i oni kod kojih je gore trebalo bi - teorijski - da slusaju one kod kojih je bolje. Ali u svakom slucaju, ono ostaje jedino merilo; i pitanje te vrste spadaju u estetiku jezika, a ne u jezicku nauku, cija je duznost, kao svakoj nauci, samo da posmatra i objasnjava. Lingvist koji uzima rec u tim pitanjima, cini to kao knjizevnik, kao stilist, ne kao lingvist. I, u tom slucaju, njegova rec vredi samo onoliko koliko i njegova knjizvecna sprema i njegovo stilisticko osecanje...
Kad stvari tako stoje, kad je osecanje merodavno, onda propis koji to osecanje vredja, vredja i one koji to osecanje imaju, vredja i jezik, i unosi zabunu, i sa zabunom nered, za duze vreme, sve dok se ljudi naposletku ne naviknu na propisane nove oblik, pravilne ili nepravilne; jer ljudi postepeno sviknu i pogresne oblike. Pod tavkim okolnostima najvise pate bas oni koji jezik najbolje pamte i osecaju, to jest oni koji ga najbolje znaju. Oni drugi, koji su gotovi, "kao bos u baru", da podju za reformom, naravno, uzivaju. Ali, je li cilj reformatora da ucine po volji onih koji ne znaju sta je za opste dobro kirisno, ili po volji onih koji znaju?... No i kada ljudi poslusaju, nered ostaje; jer po novom propisu treba sada menjati citav niz oblika i navika, duze i dugo vremena, i jezik je za sve to vreme u stanju nemira, bar sto se tice novozavedene reforme; a nemir je najgore sto jedan jezik moze zadesiti.
Dodajte jos ovu nevolju koja je znatna za one koji umeju da govore i pisu: - dok se propisana reforma potpuno ne izvrsi i zavrsi, za to vreme vise se ne zna ko dobro pise. Oni koji najbolje pamte i osecaju ne mogu lako da odobre prenagljenu i cesto neopravdanu reformu, i naravno, nastavljaju pisati kao do tada. Oko njih drugi, oni koji ne znaju, poceli su odmah, u velikom broju, pisati na nov nacin. Sada imaju dva nacina, dve navike, dve vrste preporucenih ili osudjenih reci i oblika, - dva recnika, dve gramatike, dva pravopisa, i tako dalje. I dok tako, uporedo, jedni pisu na jedan nacin, drugi na drugi, niko dobro ne pise; i jedna od najvaznijih stvari, pravilnost i cistota jezika, "lepota" jezika, ono sto odlikuje dobrog pisca od slabog, ono sto se u svim knjizevnostima, svih naroda, visoko ceni kao osnovni uslov dobro pisanih dela - to, za to vreme - ne postoji. A u malim i mladim narodima, kao sto smo videli, reforme su ceste, reforme se nreprestano zavode.
Nemir u jeziku je jedna od najkobnijih stvari koje se jeziku mogu destiti. Jezik sve moze biti, samo ne usplahiren. Na stranu nejgova lepota i poezija, - od toga bi patila i njegova misao... Zato je u pitanju jezika (kao i u drugim ozbiljnim stvarima) umesna samo najveca obazrivost. I zato je u jeziku (kao i u nekim drugim prilikama) prvo pravilo: quitea non movere", "ne pokretati ono sto je mirno"; bez potrebe, razume se, bez prave potrebe. Jezik se razivja i sam, "iznutra", on je stalno toku; nijedan minut ne prodje, a da se u njemu ne ucini neka infinitezimalna promena, koja se tokom vremena sabira sa ostalima, i proizvodi na kraju korenite promene jezika... Pogresno je namerno reformisati, ne po osecanju, vec umujuci. Umovanje je dosada - u svim knjizevnim jezicima, kroz njihovu celu istoriju -, bilo uzrok mnogim nakaznim jezickim pojavama."
