BEOGRADSKE PRIČE Baštice nikle između blokova
Zoran Nikolić | 31. maj 2014. 12:18 | Komentara: 0
http://www.novosti.rs/vesti/beograd.74. ... ju-blokova
Novobeograđani su dugo posle početka izgradnje modernog grada čuvali ruralno nasleđe. Stešnjeni u višespratnicama, žitelji novog naselja još dugo pokušavali da urede svoje vrtove
MNOGI stanovnici Novog Beograda i danas jasno pamte kako su se između kranova i blokova u izgradnji, još dugo s betonskim kolosima „borile“ baštice napravljene na nasutom pesku i tankom sloju zemlje.
To je bilo ustaljeni folkor dok je svud okolo nicao novi grad. Sredinom sedamdesetih, a zatim i tokom osamdesetih godina prošlog veka, želja stanovnika useljenih u solitere da imaju svoje, autentične „zelene oaze“ još dugo je bila nepokolebljiva.
Mnogim stanovnicima ovog dela grada to sećanje nije izbledelo. Istina je bila da su brojna vojna lica ondašnje države činila veliki deo stanovnika ovog dela grada. Oni su, u velikom broju, bili poreklom sa sela, a visoke i srednje vojne škole završili su kao vojni stipendisti.
Budući da su im jasno ostala u sećanju leta koja su tokom odrastanja proveli radeći na njivi, mnogi su i dalje imali potrebu da se vrate obradi zemlje, makar nakratko. Često su bili viđeni kako posle radnog vremena nose kantice sa vodom i omalene motike. Tako su ograđivali neznatan deo zemljišta, a tamo bi pravili svoje zelene leje u kojima su se smenjivali cvetni redovi sa onima u kojima su gajili povrće.
Teško da su mnoge od ovih bašti nikle kako bi bio popunjavan porodični budžet. Novca je u to doba bilo znatno više nego danas, pa će pre biti da se radilo o čistom sentimentu koji se ispoljavao tako da makar jedan deo dana komšije provedu u svojim baštama. Dabome, tu su ubrzo bile postavljane drvene klupice, poneki omanji sto, i nastajalo bi tiho mesto za poneku partiju šaha, uz neizostavnu kafu i rakiju.
Ovo sećanje nas vraća u doba kada prva tramvajska pruga prolazi pored novobeogradskog Bloka 23, u vreme pre nego što je prvi tramvaj protutnjao ispod Železničke stanice „Novi Beograd“ i potonjeg Otvorenog tržnog centra, popularnog „Buvljaka“.
I tada su novi stanovnici novobeogradskih blokova, smešteni u solitere i zgrade koje su neretko dosezale do 10, pa i do 20. sprata u visinu, imali svojevrsnu vrstu klaustrofobije, naviknuti na širinu i zelenilo iz mladalačkih dana.
Zato su, posle radnog vremena, koje se okončavalo ranije nego danas, često hrlili sa komšijama u svoje bašte, koje su se još dugo borile za svoj prostor između betonskih kolosa novog grada.