Kako su mediji postali glavni krivci za saobraćajne nesreće
Autor: Dušan Teleskovićsreda, 10.12.2014. u 08:15
(Фото Танјуг)
Profesor Milan Vujanić u reagovanju na moje tekstove „Kako se iza brige o mladima sakrila cenzura” i „Auto(moto) cenzura”, piše juče za „Politiku” da se „mora napraviti razlika između medijskih sloboda i zloupotrebe medijskog prostora”. Ništa u tome ne bi bilo sporno da nemam utisak da je upravo Vujanić taj koji zloupotrebljava medijski prostor. I to ne samo u jučerašnjem tekstu, već godinama unazad.
Za gospodina Vujanića sam se zainteresovao kada sam pročitao reagovanje u „Politici” pod naslovom „Test zrelosti društva” iz kojeg sam shvatio da postoje navodni „medijski manipulatori” koji promovišu neodgovorno saobraćajno ponašanje, što dovodi do saobraćajnih nesreća. Zato bi valjda, smatra Vujanić, to trebalo regulisati zakonom.
Budući da nisam znao da se profesor Vujanić razume u medije i u uticaj javnog informisanja na ponašanje u saobraćaju, odlučio sam da njegovo ime proverim na Guglu. Smatrao sam da, čim takve stvari tvrdi, ima neku analizu kojom potkrepljuje svoj stav. Nisam želeo da verujem da jedan univerzitetski profesor tvrdnje zasniva na mišljenju, a ne na podacima.
Nisam, nažalost, našao nijedan rad profesora Vujanića na ovu temu, niti sam video da se igde pojavljivao kao stručnjak za medije, ali ono što sam prostim guglovanjem otkrio, ne mogu da ostavim nezabeleženo.
Za početak se ispostavilo da se Vujanić nije potpuno tačno predstavio. Nije Vujanić samo profesor Saobraćajnog fakulteta. On je, sudeći po tome kako se predstavljao u medijima, i predsednik nevladine organizacije Komitet za bezbednost saobraćaja. Upravo je taj komitet predložio sporni član nacrta zakona kojim se sredstvima javnog informisanja i oglašivačima ograničava šta smeju, a šta ne smeju da objavljuju. Sve pod plaštom „brige o mladim vozačima” i „povećanja bezbednosti saobraćaja”.
Pre nego što sam to otkrio, počeo sam da revidiram svoje stavove. Čim komitet nije usamljen u predlogu da bi trebalo regulisati sredstva javnog informisanja i podržava ih jedan ugledni profesor Saobraćajnog fakulteta, sigurno sam možda u nečemu pogrešio. Utisak mi je pojačavalo i to što je reagovanje gospodina Vujanića stiglo u redakciju „Politike” sa zvaničnog mejla Ministarstva građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture.
Ali, onda sam uvideo da sve ide iz iste kuhinje.
Otkrio sam opet famoznim guglovanjem da je Vujanić i „stalni stručni konsultant” privatne firme „Trafik sejfti” grupa.
Zainteresovao sam se za firmu zvučnog naziva koja se slobodnije može prevesti kao „Bezbednost saobraćaja”, pa sam na sajtu Agencije za privredne registre (APR) video da se kao vlasnik navodi izvesna Dunja Vujanić (33). Na sajtu firme piše da je ona diplomirani japanolog i prevodilac na poslovima bezbednosti saobraćaja na Institutu Saobraćajnog fakulteta u Beogradu. Kao direktor firme je u APR naveden Milan Vujanić (35) koji je na sajtu firme predstavljen kao „veštak na poslovima saobraćajno-tehničkog veštačenja u komisiji veštaka Instituta Saobraćajnog fakulteta u Beogradu”.
Mislio sam da je reč o koincidenciji što vlasnik i direktor firme imaju isto prezime kao profesor. Međutim, pokolebao me je Vujanićev profil na društvenoj mreži „Fejsbuk”. Tamo je napisao da mu se deca zovu upravo Dunja i Milan M. Vujanić.
U finansijskim izveštajima na sajtu APR je navedeno da je firma „Trafik sejfti” grupa od 2010. do 2013. imala poslovne prihode od 16 miliona dinara.
Dalje, pomislio sam, Vujanić kao čovek koji učestvuje u pisanju zakona, sasvim sigurno poštuje sve druge zakonske propise. Zato sam pogledao njegovu imovinsku kartu na sajtu Agencije za borbu protiv korupcije.
Profesor Vujanić nigde ne navodi angažovanje u ovoj firmi, niti članstvo u Komitetu za bezbednost saobraćaja. Doduše, poslednju prijavu imovine podneo je 31. oktobra 2010. Inače je 2013. imenovan za predsednika Nadzornog odbora javnog preduzeća „Putevi Srbije”.
Uz sve to, Vujanić je i ovlašćeni sudski veštak.
Utisak da Vujanić zna nešto više o „medijskoj manipulaciji” koju sada želi da suzbije, pojačao mi se kada sam pročitao ostale tekstove u kojima se spominje njegovo ime. Poznat je u javnosti po tome što je učestvovao u raznim radnim grupama koje su se bavile izmenama Zakona o bezbednosti saobraćaja. Često je on taj koji u medijima kritikuje ove zakone – nekad kao profesor, nekad kao predsednik Komiteta za bezbednost saobraćaja, nikad kao „stalni stručni konsultant” firme „Trafik sejfti” grupa.
Poznat je i kao čest sagovornik na temu saobraćajnih nesreća. Nije bilo veće tragedije u saobraćaju, a da se Vujanić nije javno oglašavao, dajući savete kako da se smanji broj poginulih u saobraćaju.
Da mogu da se složim sa Vujanićem oko suzbijanja „medijskih manipulacija”, shvatio sam kada sam pogledao statistiku. I posle svih menjanja zakona, u čijem pisanju je učestvovao, ispostavilo se da se tragična dešavanja na putevima Srbije ponavljaju. Sada bi, misli on, trebalo da se regulišu mediji.
O argumentima iz njegovog teksta, imam samo da kažem da je potpuno netačna tvrdnja da je „u svetu nepodeljeno mišljenje da se neprihvatljiva ponašanja ne prikazuju u sredstvima javnih medija, osim ukoliko im je svrha kritika prikazanih ponašanja”. Apsolutno su o tome podeljena mišljenja, svuda u svetu, osim u Severnoj Koreji.
U Radnu grupu za „brigu mladih vozača” koja je formirana posle saobraćajne nesreće na Adi Huji, a koju vodi ministarka Zorana Mihajlović ušao sam na predlog Udruženja novinara Srbije (UNS), kao novinar i zamenik urednika u „Politici”. Nisam dobio nijedan dinar za učešće, niti to potražujem.
Međutim, ubrzo sam shvatio da je predstavnik novinara trebalo da bude samo „ikebana” čija je funkcija trebalo da se iskoristi kao „široka društvena podrška zakonu”.
Na sednici na kojoj se usvajao član nacrta zakona, nisam ni dobio reč. Mihajlovićeva me je jednostavno preskočila. Kasnije na konferenciji za novinare i u saopštenju za javnost nije ni jednom rečju spomenula da u nacrtu zakona stoji odredba koja se tiče sredstava javnog informisanja i propisivanja šta je dozvoljeno, a šta zabranjeno.
O tome je počelo da se govori tek kada sam javnost obavestio o pokušaju da se pod plaštom „brige o mladim vozačima” uvedu cenzorska ograničenja sredstvima javnog informisanja.
Zato bih i želeo da saopštim vest koja će, siguran sam, obradovati pojedine članove ove radne grupe. Odlučio sam da napustim dalji rad u grupi na pisanju ovog zakona. To je moja lična odluka, a UNS-u ostavljam da odluči da li će neko drugi nastaviti. Smatram da sam ovim obavestio Radnu grupu za „brigu o mladim vozačima” o mojoj ostavci.
Glavni razlog ostavke je što nikako ne mogu da prihvatim da se sugeriše da su mediji glavni krivac za saobraćajne nesreće, kao što je ona na Adi Huji. .
Drugi razlog je što smatram da je prosto nemoguće promeniti bilo šta „iznutra”. Sastav Radne grupe je takav da se slobodno može reći da tu sedi „skup povezanih lica” koja imaju ili su imala zajedničke angažmane u različitim organizacijama.
Pored Vujanića, tu je i Damir Okanović iz Komiteta za bezbednost saobraćaja, predlagač sporne odredbe koju je, istina, povukao tokom vikenda, ali je ona i pored svega ostavljena u nacrtu zakona, kao i Milan Božović, v. d. direktora Agencije za bezbednost saobraćaja. Okanović, osim angažmana u Komitetu za bezbednost saobraćaja, naveden je i kao „stalni stručni konsultant” već spomenute firme „Trafik sejfti” grupe.
Božović je takođe ranije u javnosti istupao kao predstavnik Komiteta za bezbednost saobraćaja, a do januara ove godine je bio direktor „Trafik sejfti” grupe.
Jednostavnim preglasavanjem i većinom glasova, ta grupa može da izgura sve što poželi, a kao predstavnik novinarske struke, prosto ne želim da dajem legitimitet svemu tome.
Za kraj, samo da se složim sa naslovom i poslednjom rečenicom reagovanja profesora Vujanića „Test zrelosti društva”. Sa sve uzvičnikom na kraju. Zaista je ovo test zrelosti društva, ali samo u tome da li će društvo i Vlada Srbije dozvoliti da mu zakone propisuju ovakvi ljudi.
) ali npr Izraleci i dalje nose košulje... ko njima može da kaže da greše kad je vojska u pitanju 
