Sa pravne strane, diskusija se svodi o tome ko ima pravo nad drustvenim zemljistem, tj. nad zemljistem koje je nacionalizavano ili, u slucaju NBG, osposobljeno za ljudsko naseljavanje zajednickim poduhvatom. Vredi napomenuti da su u to osposobljavanje bili ukljuceni i clanovi romske zajednice. Mislim da u ovom slucaju nailazimo do osnove problema u konverziji drustvenog zemljista (vlasnistvo celog drustva) u drzavno (vlasnistvo drzave). Naravno, u trenutku kada je do te konverzije doslo, zemljiste je bilo de fakto ali ne i de jure drzavno vlasnistvo.
Konflikt onda proizilazi iz razlicitog shvatanja prava. Sa jedne strane, zajednice ljudi u nehigijenskim naseljima zemljiste shvataju i razumeju kao zajednicko, tj. raspolozivo svima koji zele da ga koriste, dok drzava ga opet smatra kao njeno koje kao tako moze da zjapi i neiskorisceno do trenutka kada postane interesantno onima kojima je dostupan kapital. Slicna situacija podseca na proces primarne akumulacije kapitala, tj. na ogradjivanje i privatizovanje zajednickog zemljista. Naravno, razlika u ovom slucaju sledi iz toga sto nije u pitanju privatizacija po sebi, vec potencijalna privatizacija od strane drzavnih organa.
Samim time, u pitanju nije privatno vlasnistvo zemljista, vec oligarhijsko vlasnistvo, tj. posedovanje zemljista od strane odredjene grupe koja je na vlasti. Da li je u pitanju zajednicko/demokratsko ili oligarhijsko odredjuje stepen ukljucenosti koji stanovnici tog zemljista (de fakto, ne de jure), i stanovnici okolnih naselja imaju u procese razvijanja istog, tj. u odluke urbanih planera i gradskih sluzbi o tome sta ce se tu graditi i kako ce funkcionisati u odnosu sa drugim delovima grada. Cinjenica da se ta odluka trenutno donosi na partijskom nivou, a zasnovana je na "mitonosnom" potencijalu zemljista je jedan od razloga iz kojih ovaj konflikt dobija na znacenju.
Naime, podrska nasilnom raseljavanju stanovnista koje je de fakto naseljeno na zemljistu u Novom Beogradu ne dolazi konkretno iz nekakve potrebe za poboljsanjem njihovog zivotnog standarda, niti iz zelje za postovanjem zakona. Zbog cega ne ovo drugo? S obzirom da zakon pociva na principu ucestvovanje u demokratskim procesima, ustav sam po sebi daje preferencu vec naseljenom stanovnistvu na zemljistu, nezavisno od njegovog vlasnistva. Naime, posto je pravo na stan osnovno ljudsko pravo, a pravo na privatno vlasnistvo izvedeno, iz tog razloga prvo se smatra vaznijim od drugih (videti izmedju ostalog i Konvenciju UN o ljudskim pravima koja je kao medjunarodni sporazum iznad domaceg zakona, a koju je potpisala jos SFRJ). Pravno gledano, situacija je jos komplikovanije upravo zato sto nije u pitanju privatno vec drzavno zemljiste, te kao sami konstituenti drzave, naseljeni ljudi polazu nekakvo pravo na to zemljiste, koje je inverzno proporcionalno vezano za njihovo ucesce u odlukama koje se donose o tom zemljistu (trenutni procenat tog ucesca, kao i za vecinu ostalih Beogradana je nula).
Podrska stoga proizilazi iz zelje ostalih stanovnika za necim sto mozemo nazvati "prelivanjem", tj. za posrednim profitima od strane privatizacije tog zemljista. Zelja je za cistim vazduhom, estetski lepim zgradama, uredjenjem parkova, ili poboljsanim gradskim prevozom koji bi delimicno bili finansirani od strane prodaje tog zemljista nekom investitoru (sto atraktivniej moguce). Stoga, zahtev ovog stanovnistva u ovom smislu nije za necim sto mu samo po sebi pripada (a to je svo zemljiste, i to kolektivno), vec za milostinjom, tj. mrvicama viska koji proizilazi posle oduzimanja provizije, mitoa, i profita samog investitora na zemljistu. Ideja da ce te mrvice nesto znaciti je iluzorna, sto se vidi i iz trenutnog finansijskog stanja grada. Sistem nije dizajniran da se profit od strane investitora koristi za boljitak gradjana Beograda, vec za boljitak oligarhije koja je taj sistem i dizajnirala.
Tom sistemu ljudi koji funkcionisu van istog (Romi) predstavljaju najvecu opasnost, jer oni upravo svojim postojanjem van institucija drzave ugrozavaju prisilne mehanizme kojima drzava odrzava ostatak stanovnistva pasivnim. Ukoliko bi vecina Beogradjana zahtevala da zna i odlucuje o tome kome se prodaje (ili daje na pravo zakupa) zemljiste, za sta ce se ono koristiti, i gde ce ici visak (ili profit) stvoren od tog zemljista, onda bi se ceo sistem koji omogucava profit partijskoj oligarhiji srusio. Upravo izazivanjem sukoba izmedju manjinskog stanovnistva koje svojim postojanjem izaziva sistem (Roma) i vecinskog stanovnistva koje svojom masom ima potencijal da ga promeni (ne-Roma) se odrzava balans u drustvu i sprecava shvatanje izrabljivackih metoda koje vode do ubrzanog i masovnog bogacenja oligarhije i onih bliskih njoj. (Sto se ovoga tice, dovoljno je pogledati temu o stadionu Vozdovac, i bice vam jasno da se ovaj konflikt ne odrazava samo u nehigijenskim naseljima).