Моја размишљања у вези приче о директној уплати накнаде за превоз,уместо давања новца у готовини запосленима. Биће прилично дугачак пост, жао ми је и извињавам се, али више ценим опште сагледавање ситуације него аргументе типа: ''Зато!''.
Према Закону о раду, запослени има право на накнаду трошкова за долазак и одлазак са рада у складу са општим актом и уговором о раду у висини цене превозне карте у јавном саобраћају. То значи да закон само прописује право на накнаду и њену висину. Послодавац је аутономан у избору начина на који ће да изврши плаћање накнаде. Претпостављам да се случај када фирма обезбеди превоз радницима тумачи тако да је у складу са овом одредбом.
Из тог разлога, Град Београд је, као послодавац за све или део запослених у градској управи, вртићима, центрима за социјални рад, ЈКП, установама културе... у могућности да врши директну куповину карата уместо давања пара ''на руке'', наравно, ако је то у складу са општим актом - тј. колективним уговорима за све те групације. Постоји много аргумената за ту одлуку, већ су наведени - више пара иде директно у систем јавног превоза, смањује се број аутомобила на улицама, посебно у шпицу, проблем паркинга постаје лакши итд. Може да дође до незадовољства дела запослених, којима то не одговара (иду на посао пешке или својим превозом), али то је већ питање политичке храбрости. Јасно је да је делом досадашњи систем давања готовине био на снази да би се тако потпомогла социјална ситуација једног дела запослених (бројне теткице, васпитачице, домари... имају ниске плате, без обзира што раде у медијски прокуженом јавном сектору). кажем, то је питање политичке одлуке и храбрости. Ја сам за, због свих набројаних користи, а тако би власт морала директно да решава проблем плата у управи (ако постоји, не желим да ширим причу у том правцу), а не заобилазно, као до сада. С тим да би ово требао да буде корак у сређивању превоза, јер ако се стане на овом потезу, џаба све. У првом тренутку, приходи би били већи за одређени проценат и сви срећни, као сви проблеми наплате су решени. Аха. Ал' замало.
Када су у питању запослени у администрацији градских општина и њиховима установама, ствар је мало компликованија - за све оне које потпадају под јединствени превоз (да ли се то још зове ИТС?), исти принцип може да важи. Уколико постоје опције, типа да на истим релацијама возе нпр. Ласта и још неки превозник, то постаје проблем - одабир једног од њих би нарушио конкуренцију. Не знам какава је ситуација у приградским општинама по питању превоза, па не могу ни да предлажем решења.
Што се тиче запослених у свему што има везе са Републиком, ту је тек компликовано. Наиме, прво ту треба разликовати државну администрацију, јавна предузећа, установе културе, образовања и здравства и све остало. Иако често наши полуобавештени новинари све трпају у један кош, то је небо и земља. Да не ширим причу, у сваком случају би то питање морало да буде решено једним актом за целу земљу. А то отвара нове проблеме.
Прво, када је администрација у питању - није сва у Београду. Нпр. у њу спадају сви цариници, радници Пореске управе, инспектори рада, радници МУП-а који нису овлашћена службена лица... Слично је и са запосленим у здравству, просвети, а за јавна предузећа - ЕПС, нпр. не знам да ли би морао да се доноси посебан акт. Дакле, може (и треба) Град Београд да поднесе иницијативу за решавање тог питања, али решење мора да се односи и на запослене у нпр. Пореској управи у Новом Саду или Врању. Шта је ту проблем? У Панчеву је од скора уведена нека врста јавно-приватног партнерства у градски превоз и стање је стварно значајно побољшано. Поред АТП-а, уведени су и комбији приватних превозника, који имају на вратима ознаку АТП-а, али сами наплаћују карте по истој цени као и АТП, чак издају и месечне карте. Те месечне карте не важе у возилима АТП-а, и обратно. Практично, паралелно послују. Уколико би Владина уредба или закон наложили да се у свим градовима и општинама плаћање накнаде за превоз уреди као и у Београду, добили бисмо проблем отворене дискриминације приватних превозника. Ок, могло би да се нађе решење и за то, преуредили би однос са градом, као што је и у Београду, али указујем на последице једне такве одлуке. Не знам како је у другим местима, верујем да има доста различитих примера, знам да су у Ужицу једно време остали и без јавног превоза итд. Шта ћемо са онима који возом путују на посао?
Поменуо сам проблем приградског превоза. Слично је и са међуградским. Где год постоји конкуренција на тим линијама, не би смела да буде нарушена владином одлуком. Једино да се сваки запослени сам одлучи и да пријави којим превозником или којом врстом превоза путује, па да му се купује месечна карта за тог превозника, што би повећало администрирање по фирмама, а и на личном примеру знам да многи путују ''оним који први наиђе''.
Ништа од овога што сам навео није нерешиво. Генерално сам за, у сваком случају, али да се поведе рачуна о свим тим појединостима. Чуо сам да правници кажу: ''Ђаво је у детаљима''.