Dobro, evo ja ću ih sačuvati na placu na selu, ali neka mi plate transport.
Ali kome da se obratim, ko da mi izađe u susret?
Nijedan mediji neće pisati, svi će ignorisati, a ovde je vest za automobile izašla na RTS-u.
Ljude u Srbiji realno ne zanimaju autobusi i vozovi, that's it. Zato će im na kraju i ostati samo ti automobili.
Нажалост та прича је највише до самог ГСПа који није мрднуо фалусом да сачува ишта више од Лејланда и она четири стара трамваја. Ако њих саме као предузеће баш брига за њихово наслеђе, зашто би се јавност бринула.
Аутомобили су имали срећу да су лакши за чување и да има људи са новцем који их баш воле.
А генерално ниво техничке културе и свести од наслеђу уопште је код нас на поражавајућем нивоу и ту се слажемо.
Главни проблем је у музеју науке и технике, који није способан да се брине о било чему већем.
Зато су нам пропали и стари возови, и стари бродови осим једног војног, зато ненамо сачувано у том музеју ни једно старо возило произведено у Београду, ни камион Пионир, ни један Икарус/Икарбус аутобус, ни један ИМТ или ИМР трактор, ни један Змај комбајн.
Нема ништа без личне иницијативе.
Лејланд је ту зато што је један радник хтео да га рестаурира са отпада у Македонији, а не зато што се ГСП бринуо о свом наслеђу.
Музеј аутомобила смо имали захваљујући покојном браци.
Музеј трактора Жеравица, најбољи технички музеј у бившој Југославији, имамо захваљујући личној иницијативи те породице.
Музеј узаних пруга у Пожеги имамо захваљујући личној иницијативи једног железничара а не бриги ЈЖ за својим наслеђем.
Музеј ваздухопловства је слична прича, мало је фалило да сви авиони из 2. светског рата заврше на отпаду.
А онда дођу бирократе, партијаши које баш брига и све то после пропада зато што их боли фалус за то.