Muzeji grada Beograda
- Začetnik teme CrazySerb
- Datum pokretanja
Vox91
Expert
- Učlanjen(a)
- 17.08.2017.
- Poruke
- 5.536
- Pohvaljen
- 12.278
Neverovatna odluka - Vlada donela odluku o ukidanju Muzeja vazduhoplovsta! https://tangosix.rs/2019/15/03/vlada-sr ... o-odbrane/
Дошљак
Professional
- Učlanjen(a)
- 31.10.2014.
- Poruke
- 34.177
- Pohvaljen
- 56.974
Ако се о томе ради онда разумем. Мало је замршена цела та прича о руковођењу и власништву музеја, све ми се чини да су МЈРВ као паралелну институцију направили пре 5-10 година а да су ознивачи музеја још онда били ЈАТ, аеродром и ратно ваздухопловство. Иначе још један парадокс, ваздухопловни музеј иде под војну управу а војни музеј предају у руке града, значи под цивилну управу.
relja
Professional
- Učlanjen(a)
- 13.12.2006.
- Poruke
- 16.846
- Pohvaljen
- 19.023
http://rs.n1info.com/Kultura/a473099/Ra ... odrog.html
Ratni brod "Bodrog" - Svetska kulturna baština u Srbiji istrgnuta od zaborava
Autor:
Pavle Jakšić
Brod sa koga je ispaljen prvi hitac u Prvom svetskom ratu postaje muzej na otvorenom.
Henri Džon Ganter. Američki vojnik i poslednji nastradali učesnik Prvog svetskog rata. Ubijen je tačno minut pre dogovorenog primirja.
Redov Džordž Lorens Prajs - poslednja žrtva Britanske Imperije čija je smrt u Flandriji 11. novembra 1918. vremenski verovatno usledila desetinama sekundi nakon Ganterove.
Imena koja su zavredela pijetet i večno sećanje Zapadnog sveta, nasleđe koje se ističe i čuva. Obeležavajući ove događaje, navedene zemlje osim poštovanja svojih žrtava, ukazuju i na sav besmisao i brutalnost rata.
Na prvi pogled ove činjenice nemaju dodirnih tačaka sa Srbijom i temom kojom ćemo se baviti. Ali samo na prvi pogled.
Prvi svetski rat i Srbija
Ono što mi svesno ili nesvesno zanemarujemo je da je Prvi svetski rat otpočeo 28. jula 1914. godine upravo napadom na Srbiju, znamo kada i kojim oruđem, kao što nam je poznato i ime i prezime prve žrtve.
"Znamo". Svaku simboliku navodnika neću zaobići.
Za razliku od gore navedenih junaka, koji su od svojih zemalja dobili zaslužene posthumne počasti, mi na svoje zaboravljamo, kao uostalom i našu istoriju, koju selektivno revidiramo od vlasti do vlasti. Menjanje naziva ulica o tome tek ponešto govori.
U analizi ove teme svesrdno nam je pomogao Dejan Ristić, prevashodno pasionirani borac za kulturno nasleđe Srbije, pa tek onda i istoričar, bivši upravnik Narodne biblioteke Srbije, državni sekretar za kulturu, autor brojnih knjiga i naučnih radova.
Prva žrtva Prvog svetskog rata i oružje koje je označilo njegov početak
Đak beogradske Trgovačke škole Dušan Đonović poginuo je 28. jula 1914. godine tokom prvog austrogarskog napada na Beograd koji je izveden sa kopna i reka. Ono što je istorijski dokazano je da je ako ne prvi, onda među prvim hicima ispaljenim u Prvom svetskom ratu bio onaj sa vojnog broda "Bodrog", klase monitor, jednog u nizu plovila postavljenih duž Save i Dunava, i oko Velikog ratnog ostrva, nasuprot Beogradskoj tvrđavi i varoši.
Monitor je bio vojno plovilo, tipično za rečne flotile, sagrađen 1904. u Budimpešti. Tokom Prvog svetskog rata bio je zarobljen od strane Srpske vojske, a kasnije je bio inkorporiran u mornaričku flotu Vojske Kraljevine Jugoslavije gde dobija ime "Sava". Aktivno je učestvovao i u Drugom svetskom ratu u kojem je, najpre, bio zaplenjen od strane snaga NDH da bi ponovo prešao pod okrilje naše rečne ratne flotile. Rashodovan je i pripao je jednom društvenom preduzeću koje je kasnije privatizovano.
Kako da potencijalna svetska turistička atrakcije postane korodirani ponton za prenos šljunka, na ivici potonuća u blizini Ade Međice? Pa samo je pošaljite u Srbiju.
"Imao sam utisak da ga je nemoguće restaurirati. Postoje fotografije koje o tome svedoče", prisetio se Ristić neslavnog stanja ove svetske baštine. Već 2006. Muzej nauke i tehnike, pod čije ingerencije spadaju i plovila, uvrstio je "Bodrog" među spomenike kulture, dajući na taj način slamku spasa budućim entuzijastima.
Sedam godina kasnije stvorena je radna grupa koji su činili predstavnici Ministarstva kulture, Ministarstva odbrane, Vojske Srbije i Muzeja nauke i tehnike, koja je tada izvršila uvid u stepen očuvanosti broda. Doneta je odluka da se on oduzme tadašnjem vlasniku jer po Zakonu o kulturnim dobrima za to postoji osnov ukoliko se vlasnik o dobru adekvatno ne stara. Polupotopljeni ponton pun šljunka kod Pančevačkog mosta prilično je odgovarao ovom opisu.
Sanacija
"Predložene su mere za njegovu restauraciju, kao i projekat rekonstrukcije. U Srbiji tako nešto nikada nije urađeno. Fantastičan projekat, realizovan uz svesrdnu pomoć i resurse Ministarstva odbrane. 'Bodrog' je prebačen u brodogradilište u Apatinu gde je preduzeto sve što je bilo neophodno za izvođenje mera zaštite", dodaje Ristić. Restauriran je, u roku, na najbolji mogući način, i tu je pokazan sav talenat i predanost naših vrhunskih stručnjaka u oblasti očuvanja kulturnog nasleđa.
Iako je prvobitno bilo zamišljeno da se brod 11. novembra 2018. godine, na stogodišnjicu rata, postavi kao prvi muzej na otvorenom u smislu jednog plovila, u okviru luke rečne ratne flotile u Beogradu, koja se nalazi na novobeogradskoj strane Velikog ratnog ostrva, to se tada ipak nije dogodilo iz objektivnih razloga, odnosno usled niskog vodostaja. Transfer iz Apatina u Beograd ostvaren je početkom 2019. kada je "Bodrog" trijumfalno napravio i nekoliko krugova oko Velikog ratnog ostrva.
U toku je rad na muzejskoj postavci, jer inventar nije sačuvan, što i ne čudi, imajući u vidu kontinuirano učešće u ratovima, nebrigu, brojne restauracije.
To ipak neće predstavljati problem kustosima budućeg muzeja jer je mobilijar i inventar karakterističan za ove vrste plovnih objekata poznat.
Obilaskom stalne muzejske postavke posetioci će biti u prilici da steknu istorijska znanja i informacije, ali i da osete atmosferu jednog ratnog broda sa početka 20. veka.
Jedan biser naše kulture baštine svetskog značaja istrgnut je iz potpunog zaborava. Inicijativa Dejana Ristića, tada državnog sekretara za kulturu, koji je imao moć odlučivanja pokazala se odlučujućom. Ministarstva kulture i odbrane obezbedila su sredstva za restauraciju. Ovaj pozitivni primer ukazuje na značaj selekcije u javnim ustanovima, baziran na znanju, iskustvu, motivisanosti za rad u javnom interesu.
Videli smo i da predani rad ne mora nužno da bude sirovo medijski i politički kapitalisan, o čemu ćete posvedočiti svi vi koji o ovoj kulturnoj pobedi ne znate ništa.
Brod nosi i višestruku, snažnu antiratnu poruku, jer je prva žrtva rata bilo jedno nedužno dete – učenik Dušan Đonović.
N1 će nastaviti da putuje kroz teme, događaje, bogatstva, među ljude, kako bi uticao na javnost i društvo. Da svi zajedno jedno po jedno kulturno dobro izvlačimo iz zaborava, uz čuvanje postojećih kulturno-istorijskih znamenitosti.
S obzirom na to kako se danas ista tretiraju biće nam potrebno puno strpljenja, hrabrosti i discipline.
Ratni brod "Bodrog" - Svetska kulturna baština u Srbiji istrgnuta od zaborava
Autor:
Pavle Jakšić
Brod sa koga je ispaljen prvi hitac u Prvom svetskom ratu postaje muzej na otvorenom.
Henri Džon Ganter. Američki vojnik i poslednji nastradali učesnik Prvog svetskog rata. Ubijen je tačno minut pre dogovorenog primirja.
Redov Džordž Lorens Prajs - poslednja žrtva Britanske Imperije čija je smrt u Flandriji 11. novembra 1918. vremenski verovatno usledila desetinama sekundi nakon Ganterove.
Imena koja su zavredela pijetet i večno sećanje Zapadnog sveta, nasleđe koje se ističe i čuva. Obeležavajući ove događaje, navedene zemlje osim poštovanja svojih žrtava, ukazuju i na sav besmisao i brutalnost rata.
Na prvi pogled ove činjenice nemaju dodirnih tačaka sa Srbijom i temom kojom ćemo se baviti. Ali samo na prvi pogled.
Prvi svetski rat i Srbija
Ono što mi svesno ili nesvesno zanemarujemo je da je Prvi svetski rat otpočeo 28. jula 1914. godine upravo napadom na Srbiju, znamo kada i kojim oruđem, kao što nam je poznato i ime i prezime prve žrtve.
"Znamo". Svaku simboliku navodnika neću zaobići.
Za razliku od gore navedenih junaka, koji su od svojih zemalja dobili zaslužene posthumne počasti, mi na svoje zaboravljamo, kao uostalom i našu istoriju, koju selektivno revidiramo od vlasti do vlasti. Menjanje naziva ulica o tome tek ponešto govori.
U analizi ove teme svesrdno nam je pomogao Dejan Ristić, prevashodno pasionirani borac za kulturno nasleđe Srbije, pa tek onda i istoričar, bivši upravnik Narodne biblioteke Srbije, državni sekretar za kulturu, autor brojnih knjiga i naučnih radova.
Prva žrtva Prvog svetskog rata i oružje koje je označilo njegov početak
Đak beogradske Trgovačke škole Dušan Đonović poginuo je 28. jula 1914. godine tokom prvog austrogarskog napada na Beograd koji je izveden sa kopna i reka. Ono što je istorijski dokazano je da je ako ne prvi, onda među prvim hicima ispaljenim u Prvom svetskom ratu bio onaj sa vojnog broda "Bodrog", klase monitor, jednog u nizu plovila postavljenih duž Save i Dunava, i oko Velikog ratnog ostrva, nasuprot Beogradskoj tvrđavi i varoši.
Monitor je bio vojno plovilo, tipično za rečne flotile, sagrađen 1904. u Budimpešti. Tokom Prvog svetskog rata bio je zarobljen od strane Srpske vojske, a kasnije je bio inkorporiran u mornaričku flotu Vojske Kraljevine Jugoslavije gde dobija ime "Sava". Aktivno je učestvovao i u Drugom svetskom ratu u kojem je, najpre, bio zaplenjen od strane snaga NDH da bi ponovo prešao pod okrilje naše rečne ratne flotile. Rashodovan je i pripao je jednom društvenom preduzeću koje je kasnije privatizovano.
Kako da potencijalna svetska turistička atrakcije postane korodirani ponton za prenos šljunka, na ivici potonuća u blizini Ade Međice? Pa samo je pošaljite u Srbiju.
"Imao sam utisak da ga je nemoguće restaurirati. Postoje fotografije koje o tome svedoče", prisetio se Ristić neslavnog stanja ove svetske baštine. Već 2006. Muzej nauke i tehnike, pod čije ingerencije spadaju i plovila, uvrstio je "Bodrog" među spomenike kulture, dajući na taj način slamku spasa budućim entuzijastima.
Sedam godina kasnije stvorena je radna grupa koji su činili predstavnici Ministarstva kulture, Ministarstva odbrane, Vojske Srbije i Muzeja nauke i tehnike, koja je tada izvršila uvid u stepen očuvanosti broda. Doneta je odluka da se on oduzme tadašnjem vlasniku jer po Zakonu o kulturnim dobrima za to postoji osnov ukoliko se vlasnik o dobru adekvatno ne stara. Polupotopljeni ponton pun šljunka kod Pančevačkog mosta prilično je odgovarao ovom opisu.
Sanacija
"Predložene su mere za njegovu restauraciju, kao i projekat rekonstrukcije. U Srbiji tako nešto nikada nije urađeno. Fantastičan projekat, realizovan uz svesrdnu pomoć i resurse Ministarstva odbrane. 'Bodrog' je prebačen u brodogradilište u Apatinu gde je preduzeto sve što je bilo neophodno za izvođenje mera zaštite", dodaje Ristić. Restauriran je, u roku, na najbolji mogući način, i tu je pokazan sav talenat i predanost naših vrhunskih stručnjaka u oblasti očuvanja kulturnog nasleđa.
Iako je prvobitno bilo zamišljeno da se brod 11. novembra 2018. godine, na stogodišnjicu rata, postavi kao prvi muzej na otvorenom u smislu jednog plovila, u okviru luke rečne ratne flotile u Beogradu, koja se nalazi na novobeogradskoj strane Velikog ratnog ostrva, to se tada ipak nije dogodilo iz objektivnih razloga, odnosno usled niskog vodostaja. Transfer iz Apatina u Beograd ostvaren je početkom 2019. kada je "Bodrog" trijumfalno napravio i nekoliko krugova oko Velikog ratnog ostrva.
U toku je rad na muzejskoj postavci, jer inventar nije sačuvan, što i ne čudi, imajući u vidu kontinuirano učešće u ratovima, nebrigu, brojne restauracije.
To ipak neće predstavljati problem kustosima budućeg muzeja jer je mobilijar i inventar karakterističan za ove vrste plovnih objekata poznat.
Obilaskom stalne muzejske postavke posetioci će biti u prilici da steknu istorijska znanja i informacije, ali i da osete atmosferu jednog ratnog broda sa početka 20. veka.
Jedan biser naše kulture baštine svetskog značaja istrgnut je iz potpunog zaborava. Inicijativa Dejana Ristića, tada državnog sekretara za kulturu, koji je imao moć odlučivanja pokazala se odlučujućom. Ministarstva kulture i odbrane obezbedila su sredstva za restauraciju. Ovaj pozitivni primer ukazuje na značaj selekcije u javnim ustanovima, baziran na znanju, iskustvu, motivisanosti za rad u javnom interesu.
Videli smo i da predani rad ne mora nužno da bude sirovo medijski i politički kapitalisan, o čemu ćete posvedočiti svi vi koji o ovoj kulturnoj pobedi ne znate ništa.
Brod nosi i višestruku, snažnu antiratnu poruku, jer je prva žrtva rata bilo jedno nedužno dete – učenik Dušan Đonović.
N1 će nastaviti da putuje kroz teme, događaje, bogatstva, među ljude, kako bi uticao na javnost i društvo. Da svi zajedno jedno po jedno kulturno dobro izvlačimo iz zaborava, uz čuvanje postojećih kulturno-istorijskih znamenitosti.
S obzirom na to kako se danas ista tretiraju biće nam potrebno puno strpljenja, hrabrosti i discipline.
astrodule
Professional
https://youtu.be/3SaP5_OtMe0
Изложба "Одбрана 78"
Изложба "Одбрана 78"
Video sam na nekom sajtu (zove se valjda Beobuild.rs ili tako nešto) da ima opširna i veoma zanimljiva reportaža o Muzeju grada Beograda pa rekoh da je prenesem ovde:
http://beobuild.rs/nova-zgrada-za-muzej ... p2863.html
http://beobuild.rs/nova-zgrada-za-muzej ... p2863.html
Pogledajte prilog 2tema: predlog za novi Muzej Save Šumanovića
Poštovani,
Bilo mi je veliko zadovoljstvo posetiti izložbu "Šidski pejaži Save Šumanovića" u Domu Vojske u Beogradu. Hvala autorima. Bila mi je velika žalost, čak šok, primetiti da mnoge od tih slika nikad pre nisam nigde uživo video, niti u Galeriji Šumanovića u Šidu, niti igde drugde. Naime, te slike su izgleda dugotrajno čamile u skladištu u Šidu, skrivene od očiju javnosti. Dalje me šokiralo kad sam pročitao da se "u umetničkom fondu Galerije u Šidu čuva više od 150 slika inspirisanih šidskim krajinama". Izgleda da većina tih slika isto tako dugotrajno čami u skladištu. Kako ističu iz Galerije slika Sava Šumanović: "Izložbu (u Domu Vojske) čini 27 dela. Najteže je bilo odlučiti koje slike ostaviti u depou".
Kad se 2013-e, po predlogu Ivana Jeftića i Brane Mitrovića, planirala izgradnja nove zgrade Galerije u Šidu, pisalo je: "Galerija čuva 417 Šumanovićevih slika u neodgovarajućem depou." Što znači da i srećni Šidjani imaju prilike stalno videti samo vrlo mali deo slika ovog našeg genija. A ostali gradjani Srbije i turisti, nemajući sreću da žive u Šidu, imaju prilike stalno videti samo onih nekoliko izloženih u Narodnom Muzeju i Muzeju Savremene umetnosti u Beogradu. Desetak mogu videti, a 417 i više ne mogu videti. Šumanović je naša najveća umetnička zvezda, a ogromnu većinu njegovih divnih radova sakrivamo od ogromne većine naših ljudi i turista. Zar to nije šokantno?
Za mene je Sava Šumanović, taj slikar (kako on sam reče) vedrine i jasnoće, taj tragični srpski Van Gog, jedan od nekoliko najboljih umetnika iz Srbije, ikad. Njegove slike za mene spadaju u najvrednije umetničko blago zemlje Srbije, koja je bila srećna da većinom ostanu u njoj.
Zato mi je šokantno da ogromna većina tih slikarskih remek dela čami u skladištu male i nenamenske Galerije u Šidu, koja verovatno ni sada nema adekvatnog prostora ni da ih čuva, a kamoli da ih drži na stalnoj izložbi. Pretpostavljam da zato, neke slike, kao izbeglice, putuju na gostujućim izložbama oko zemlje. Umesto da ta remek dela imaju stalno javno mesto, tojest budu na stalnoj izložbi u odgovarajućoj zgradi, kako bi većina ljudi u Srbiji, kao i turisti, imali prilike da ih lako i stalno vide.
U tu svrhu predlažem odgovornim za kulturu države da hitno, preko javnih konkursa za mesto i projekat, urade novi Muzej Save Šumanovića, koji bi bio na pogodnom mestu, te bio sposoban da veliku većinu Šumanovićevih slika drži u stalnoj postavci.
Učesnike foruma pozivam da iznesu svoje ideje gde bi Muzej mogao biti, a možda i njihova maštanja kako bi mogao izgledati.
Meni se čini da bi takav novi Muzej Šumanovića, zbog pristupačnosti najvećem broju stanovnika Srbije, kao i turista, trebao biti u Novom Sadu ili u Beogradu, dok bi neke od tih 417 slika trebalo dati i sposobnim muzejima u Nišu i nekim manjim gradovima. U Šidskoj galeriji bi moglo ostati ono što sada imaju u stalnoj postavci.
U slučaju da nema džavnog novca za novi i odgovarajući Muzej Save Šumanovića u bliskoj budućnosti, nadam se da bi privatni donatori mogli da ga sakupe.
U slučaju da ni to nije moguće, smatram da slike iz Šidskog skladišta treba dati nekim sposobnim muzejima u Beogradu, Novom Sadu i Nišu, da budu na stalnoj izložbi.
Držanje najvrednijih umetničkih dela jedne države u skladištu je najgora varijanta, koja me tera da se zapitam koliko (i pored pohvalnog oživljavanja Narodnog Muzeja i Muzeja Savremene umetnosti) stvarno ima svesti o našoj umetnosti i brige za vrhunsku umetničku vrednost u zemlji.
Razni gradovi po svetu grade raskošne nove muzeje da se izdvoje kao kulturni centri i privuku turiste, iako često nemaju skoro ništa umetnički vredno da izlože. A mi ovde imamo vrhunsku umetnost, stvorenu ovde od našeg čoveka, ali koju većinom držimo skrivenu u skladištu, a mali deo na stalnoj izložbi. I to u adaptiranoj seoskoj kući, te u njenoj dogradnji, u gradiću koji malo ko posećuje. Izvinite na ponavljanju, ali to je meni šokantno, nemam druge reči.
Kad sam zadnji put bio u šidskoj Galeriji, imao sam utisak da je dnevni broj posetilaca manji od deset. Šumanovićeve slike zaslužuju hiljade, i verujem da ih mogu privući, kad bi bile stalno izložene u atraktivnoj zgradi u velikom gradu, i odgovarajuće promovisane. Pored toga što su njegove slike divna i neobična umetnička dela, Savina životna priča i kraj imaju veliku atraktivnost za mase, imaju taj tragični element koji je odigrao veliku ulogu u stvaranju svetske popularnosti Van Goga i sličnih tragičnih genija.
Zamislite kad bi Italija držala Leonardove, a Holandija Van Gogove slike u skladištu, a ne na stalnoj izložbi. Ako držimo većinu te vedre i jasne lepote, koju nam je stvorio i ostavio Šumanović, u mraku skladišta, onda i našu kulturnu svest držimo u mraku.
Ljudi, je li nam duša u mraku skladišta?
Dr C
PS
Nadam se da sam šokiran samo zbog svoje neobaveštenosti. Nadam se da te slike putuju po Srbiji samo zato što se Galerija u Šidu dogradjuje, i da ćemo već idućeg meseca imati njenu divnu i odgovarajuću novu zgradu, koja će imati bar 300 od tih 417 slika u stalnoj postavci (iako nažalost još daleko od glavnih ulica kojim idu većina ljudi i turista u Srbiji). Ako je tako, molim da me neko upućen obavesti.
Poštovani,
Bilo mi je veliko zadovoljstvo posetiti izložbu "Šidski pejaži Save Šumanovića" u Domu Vojske u Beogradu. Hvala autorima. Bila mi je velika žalost, čak šok, primetiti da mnoge od tih slika nikad pre nisam nigde uživo video, niti u Galeriji Šumanovića u Šidu, niti igde drugde. Naime, te slike su izgleda dugotrajno čamile u skladištu u Šidu, skrivene od očiju javnosti. Dalje me šokiralo kad sam pročitao da se "u umetničkom fondu Galerije u Šidu čuva više od 150 slika inspirisanih šidskim krajinama". Izgleda da većina tih slika isto tako dugotrajno čami u skladištu. Kako ističu iz Galerije slika Sava Šumanović: "Izložbu (u Domu Vojske) čini 27 dela. Najteže je bilo odlučiti koje slike ostaviti u depou".
Kad se 2013-e, po predlogu Ivana Jeftića i Brane Mitrovića, planirala izgradnja nove zgrade Galerije u Šidu, pisalo je: "Galerija čuva 417 Šumanovićevih slika u neodgovarajućem depou." Što znači da i srećni Šidjani imaju prilike stalno videti samo vrlo mali deo slika ovog našeg genija. A ostali gradjani Srbije i turisti, nemajući sreću da žive u Šidu, imaju prilike stalno videti samo onih nekoliko izloženih u Narodnom Muzeju i Muzeju Savremene umetnosti u Beogradu. Desetak mogu videti, a 417 i više ne mogu videti. Šumanović je naša najveća umetnička zvezda, a ogromnu većinu njegovih divnih radova sakrivamo od ogromne većine naših ljudi i turista. Zar to nije šokantno?
Za mene je Sava Šumanović, taj slikar (kako on sam reče) vedrine i jasnoće, taj tragični srpski Van Gog, jedan od nekoliko najboljih umetnika iz Srbije, ikad. Njegove slike za mene spadaju u najvrednije umetničko blago zemlje Srbije, koja je bila srećna da većinom ostanu u njoj.
Zato mi je šokantno da ogromna većina tih slikarskih remek dela čami u skladištu male i nenamenske Galerije u Šidu, koja verovatno ni sada nema adekvatnog prostora ni da ih čuva, a kamoli da ih drži na stalnoj izložbi. Pretpostavljam da zato, neke slike, kao izbeglice, putuju na gostujućim izložbama oko zemlje. Umesto da ta remek dela imaju stalno javno mesto, tojest budu na stalnoj izložbi u odgovarajućoj zgradi, kako bi većina ljudi u Srbiji, kao i turisti, imali prilike da ih lako i stalno vide.
U tu svrhu predlažem odgovornim za kulturu države da hitno, preko javnih konkursa za mesto i projekat, urade novi Muzej Save Šumanovića, koji bi bio na pogodnom mestu, te bio sposoban da veliku većinu Šumanovićevih slika drži u stalnoj postavci.
Učesnike foruma pozivam da iznesu svoje ideje gde bi Muzej mogao biti, a možda i njihova maštanja kako bi mogao izgledati.
Meni se čini da bi takav novi Muzej Šumanovića, zbog pristupačnosti najvećem broju stanovnika Srbije, kao i turista, trebao biti u Novom Sadu ili u Beogradu, dok bi neke od tih 417 slika trebalo dati i sposobnim muzejima u Nišu i nekim manjim gradovima. U Šidskoj galeriji bi moglo ostati ono što sada imaju u stalnoj postavci.
U slučaju da nema džavnog novca za novi i odgovarajući Muzej Save Šumanovića u bliskoj budućnosti, nadam se da bi privatni donatori mogli da ga sakupe.
U slučaju da ni to nije moguće, smatram da slike iz Šidskog skladišta treba dati nekim sposobnim muzejima u Beogradu, Novom Sadu i Nišu, da budu na stalnoj izložbi.
Držanje najvrednijih umetničkih dela jedne države u skladištu je najgora varijanta, koja me tera da se zapitam koliko (i pored pohvalnog oživljavanja Narodnog Muzeja i Muzeja Savremene umetnosti) stvarno ima svesti o našoj umetnosti i brige za vrhunsku umetničku vrednost u zemlji.
Razni gradovi po svetu grade raskošne nove muzeje da se izdvoje kao kulturni centri i privuku turiste, iako često nemaju skoro ništa umetnički vredno da izlože. A mi ovde imamo vrhunsku umetnost, stvorenu ovde od našeg čoveka, ali koju većinom držimo skrivenu u skladištu, a mali deo na stalnoj izložbi. I to u adaptiranoj seoskoj kući, te u njenoj dogradnji, u gradiću koji malo ko posećuje. Izvinite na ponavljanju, ali to je meni šokantno, nemam druge reči.
Kad sam zadnji put bio u šidskoj Galeriji, imao sam utisak da je dnevni broj posetilaca manji od deset. Šumanovićeve slike zaslužuju hiljade, i verujem da ih mogu privući, kad bi bile stalno izložene u atraktivnoj zgradi u velikom gradu, i odgovarajuće promovisane. Pored toga što su njegove slike divna i neobična umetnička dela, Savina životna priča i kraj imaju veliku atraktivnost za mase, imaju taj tragični element koji je odigrao veliku ulogu u stvaranju svetske popularnosti Van Goga i sličnih tragičnih genija.
Zamislite kad bi Italija držala Leonardove, a Holandija Van Gogove slike u skladištu, a ne na stalnoj izložbi. Ako držimo većinu te vedre i jasne lepote, koju nam je stvorio i ostavio Šumanović, u mraku skladišta, onda i našu kulturnu svest držimo u mraku.
Ljudi, je li nam duša u mraku skladišta?
Dr C
PS
Nadam se da sam šokiran samo zbog svoje neobaveštenosti. Nadam se da te slike putuju po Srbiji samo zato što se Galerija u Šidu dogradjuje, i da ćemo već idućeg meseca imati njenu divnu i odgovarajuću novu zgradu, koja će imati bar 300 od tih 417 slika u stalnoj postavci (iako nažalost još daleko od glavnih ulica kojim idu većina ljudi i turista u Srbiji). Ako je tako, molim da me neko upućen obavesti.
Moje prve ideje za najbolje mesto Muzeja Šumanovića su:
- podnožje Kalemegdana
- park Ušće (gde su odgovorni našli mesto za novi veliki tržni centar i neboder, pa valjda mogu i za muzej)
- preko puta Hrama Sv. SAVE, ispred Meterološke opservatorije (gde se sad nalazi električna stanica ?? koja ruži izgled čitavog kraja).
Ukoliko sada nema novca za dobru novu zgradu muzeja, predlažem da se u Muzej SAVE Šumanovića adaptira zgrada bivše Železničke stanice na SAVskom trgu.
- podnožje Kalemegdana
- park Ušće (gde su odgovorni našli mesto za novi veliki tržni centar i neboder, pa valjda mogu i za muzej)
- preko puta Hrama Sv. SAVE, ispred Meterološke opservatorije (gde se sad nalazi električna stanica ?? koja ruži izgled čitavog kraja).
Ukoliko sada nema novca za dobru novu zgradu muzeja, predlažem da se u Muzej SAVE Šumanovića adaptira zgrada bivše Železničke stanice na SAVskom trgu.
Poštovani,
Bilo je više komentara na moj predlog za Muzej Šumanovića u Beogradu. (Samo su svi pogrešno stavljeni u temu Savski Trg foruma).
Većinom su to bili pesimistički komentari, koji smatraju da novi Muzej nije realno očekivati, već treba tražiti jeftinije rešenje, kao što je pravljenje sobe ili odeljka Šumanović u Narodnom Muzeju u Beogradu, ili njegovoj dogradnji.
Smatram da je taj predlog malo bolji nego ostavljanje svega u Šidu, ali da to nije ni dobro, a kamoli pravo rešenje. Zašto nije?
Prvo je pitanje prostora i opterećenja Narodnog Muzeja, ili bilo kojeg drugog u Beogradu.
Narodni muzej već sada ima nekoliko Šumanovićevih slika, dovoljno da ispuni sobu.
Ako bi dobili i stotinu slika iz Šida, tamo bi ostalo nezbrinuto bar par stotina. A u Beogradu bi od primljenih stotinu bilo izložen samo manji deo.
Imali bi situaciju kakvu smo videli na izložbi u Domu Vojske - srećni da vidimo 27 slika, i nesrećni što su stotine i dalje nedostupne javnosti.
Tako bi problem pokazivanja većine Šumanovićevog dela uglavnom ostao nerešen.
Drugo je pitanje volje Narodnog Muzeja.
Zašto bi oni na sebe uzimali brigu da pokažu nezbrinute Šumanoviće iz Šida, kad već imaju svoje brige i nepokazane slike iz svojih depoa?
Zašto bi rešavali tudje probleme, povrh sopstvenih problema?
Jedini razlog koji meni pada na pamet je da iskoriste slavu Šumanovića da dobiju finansiranje za dogradnju.
A onda tu dogradnju samo delomično koriste za Šumanoviće, a delomično za rešavanje sopstvenih starih problema.
Treće je pitanje vlasništva.
Koliko razumem, sadašnja Šumanovićeva kolekcija u Šidu je vlasništvo opštine Šid, a o njoj se brine organizacija "Galerija Šumanović".
Oduzimanje velikog broja slika iz te kolekcije može biti pravno i politički problematično.
U mom predlogu za poseban Muzej Šumanović u Beogradu, šidska Galerija Šumanović jednostavno otvara svoju ispostavu u Beogradu.
Ona, predstavljajući vlasnika, i dalje brine o slikama u oba mesta.
Finansiranje izgradnje i rada beogradske ispostave je posebna stvar.
Očekivao bih da dolazi i od Republike Srbije (zbog najviših nacionalnih kulturnih interesa), i od grada Beograda (zbog doprinosa muzeja gradu), i od privatnih donatora.
Naročito računajući Šumanovićevu dvojnu vrhunsku vrednost - kao vrhunski nacionalni umetnik, i kao slavni simbol žrtve ustaškog genocida.
Četvrto je pitanje identiteta, koji je osnova efikasnog marketinga umetničke zvezde.
Šumanović je ogromna umetnička zvezda, koja i traži i zaslužuje "svoju kuću", na kojoj piše "Muzej Save Šumanovića".
Svoje kuće imaju i Van Gog i Kle, pa im zato dolaze milioni. Tako i treba i može i Šumanović i u Beogradu, kao što je u svojoj kući i u Šidu.
Samo tako od njega možemo napraviti svetsku umetničku zvezdu, a to treba da nam je cilj.
Peto, i najvažnije, je pitanje ambicioznosti, vere i vizije.
Zašto se zadovoljavati predlaganjem spasavanja 5% umetničkog dela Šumanovića, kao da spasavate samo prst utopljenika, kad ga Srbija može spasiti 100%?
I to na najbolji način - pravljenjem lepog "Muzeja Save Šumanovića" na lepom mestu u centru Beograda.
Ona za to ima sposobnosti, ako se narodu i odgovornima pokaže da je to potrebno i prioritet.
Uveren sam da tako jeste.
Država se pokazala sposobna da oživi Narodni muzej kao i Muzej savremene umetnosti u Beogradu.
Mislim da je izgradnja novog muzeja Šumanoviću u Beogradu, ili adaptacija postojeće zgrade (kao bivše Železničke stanice), sasvim realan posao za nju.
Ukratko, Srbija ima sposobnosti za pravo i najbolje rešenje - poseban Muzej Šumanović u Beogradu.
A ne za polu-rešenja i čevrt-rešenja i desetina-rešenja, kao što su sobe i odeljci Šumanoviću u tudjim institucijama/kućama.
Bilo je više komentara na moj predlog za Muzej Šumanovića u Beogradu. (Samo su svi pogrešno stavljeni u temu Savski Trg foruma).
Većinom su to bili pesimistički komentari, koji smatraju da novi Muzej nije realno očekivati, već treba tražiti jeftinije rešenje, kao što je pravljenje sobe ili odeljka Šumanović u Narodnom Muzeju u Beogradu, ili njegovoj dogradnji.
Smatram da je taj predlog malo bolji nego ostavljanje svega u Šidu, ali da to nije ni dobro, a kamoli pravo rešenje. Zašto nije?
Prvo je pitanje prostora i opterećenja Narodnog Muzeja, ili bilo kojeg drugog u Beogradu.
Narodni muzej već sada ima nekoliko Šumanovićevih slika, dovoljno da ispuni sobu.
Ako bi dobili i stotinu slika iz Šida, tamo bi ostalo nezbrinuto bar par stotina. A u Beogradu bi od primljenih stotinu bilo izložen samo manji deo.
Imali bi situaciju kakvu smo videli na izložbi u Domu Vojske - srećni da vidimo 27 slika, i nesrećni što su stotine i dalje nedostupne javnosti.
Tako bi problem pokazivanja većine Šumanovićevog dela uglavnom ostao nerešen.
Drugo je pitanje volje Narodnog Muzeja.
Zašto bi oni na sebe uzimali brigu da pokažu nezbrinute Šumanoviće iz Šida, kad već imaju svoje brige i nepokazane slike iz svojih depoa?
Zašto bi rešavali tudje probleme, povrh sopstvenih problema?
Jedini razlog koji meni pada na pamet je da iskoriste slavu Šumanovića da dobiju finansiranje za dogradnju.
A onda tu dogradnju samo delomično koriste za Šumanoviće, a delomično za rešavanje sopstvenih starih problema.
Treće je pitanje vlasništva.
Koliko razumem, sadašnja Šumanovićeva kolekcija u Šidu je vlasništvo opštine Šid, a o njoj se brine organizacija "Galerija Šumanović".
Oduzimanje velikog broja slika iz te kolekcije može biti pravno i politički problematično.
U mom predlogu za poseban Muzej Šumanović u Beogradu, šidska Galerija Šumanović jednostavno otvara svoju ispostavu u Beogradu.
Ona, predstavljajući vlasnika, i dalje brine o slikama u oba mesta.
Finansiranje izgradnje i rada beogradske ispostave je posebna stvar.
Očekivao bih da dolazi i od Republike Srbije (zbog najviših nacionalnih kulturnih interesa), i od grada Beograda (zbog doprinosa muzeja gradu), i od privatnih donatora.
Naročito računajući Šumanovićevu dvojnu vrhunsku vrednost - kao vrhunski nacionalni umetnik, i kao slavni simbol žrtve ustaškog genocida.
Četvrto je pitanje identiteta, koji je osnova efikasnog marketinga umetničke zvezde.
Šumanović je ogromna umetnička zvezda, koja i traži i zaslužuje "svoju kuću", na kojoj piše "Muzej Save Šumanovića".
Svoje kuće imaju i Van Gog i Kle, pa im zato dolaze milioni. Tako i treba i može i Šumanović i u Beogradu, kao što je u svojoj kući i u Šidu.
Samo tako od njega možemo napraviti svetsku umetničku zvezdu, a to treba da nam je cilj.
Peto, i najvažnije, je pitanje ambicioznosti, vere i vizije.
Zašto se zadovoljavati predlaganjem spasavanja 5% umetničkog dela Šumanovića, kao da spasavate samo prst utopljenika, kad ga Srbija može spasiti 100%?
I to na najbolji način - pravljenjem lepog "Muzeja Save Šumanovića" na lepom mestu u centru Beograda.
Ona za to ima sposobnosti, ako se narodu i odgovornima pokaže da je to potrebno i prioritet.
Uveren sam da tako jeste.
Država se pokazala sposobna da oživi Narodni muzej kao i Muzej savremene umetnosti u Beogradu.
Mislim da je izgradnja novog muzeja Šumanoviću u Beogradu, ili adaptacija postojeće zgrade (kao bivše Železničke stanice), sasvim realan posao za nju.
Ukratko, Srbija ima sposobnosti za pravo i najbolje rešenje - poseban Muzej Šumanović u Beogradu.
A ne za polu-rešenja i čevrt-rešenja i desetina-rešenja, kao što su sobe i odeljci Šumanoviću u tudjim institucijama/kućama.
Дошљак
Professional
- Učlanjen(a)
- 31.10.2014.
- Poruke
- 34.177
- Pohvaljen
- 56.974
Идеја за музеј Саве Шумановића је лепа и подржавам је. Што се тиче локације, искрено волео бих да то буде у Кнез Михаиловој уместо неких безличних и за наш идентитет и културу скроз небитних бутика и кафића. Ево и Ђоковићи су мудро одабрали главну улицу пешачке зоне за Новаков музеј.
Poštovani G. Došljak,
Hvala za Vašu podršku, kao i Vaš predlog da se Muzej Šumanović postavi negde u Knez Mihailovoj.
Tu jeste naj-naj-reprezentativnije mesto u Beogradu i Srbiji, koje bi svakom, ko se nada da vidi mnogo posetilaca, najviše odgovaralo.
Kuća Djokovića, kuća Šumanovića, ...
Tako bi srpska glavna ulica, uz tradicionalne butike i restorane, mogla postati i ulica kuća srpskih najvećih modernih velikana, onima sa kojim se Srbija može ponositi pred svetom.
Medjutim, vlasnički odnosi tu mogu biti problematični.
Sećate se više-decenijske drame koja je prethodila izgradnji parcele kraj Biblioteke Grada, gde je na kraju izgradjen tržni centar.
Da li imate na umu neke prazne (ili potencijalno-prazne) parcele u Knez Mihailovoj, ili neke zgrade podobne za adaptaciju, gde bi se lep i komforan Muzej Šumanović, sa kapacitetom 100-300 slika, mogao brzo izgraditi, ili smestiti u adaptaciju?
Hvala za Vašu podršku, kao i Vaš predlog da se Muzej Šumanović postavi negde u Knez Mihailovoj.
Tu jeste naj-naj-reprezentativnije mesto u Beogradu i Srbiji, koje bi svakom, ko se nada da vidi mnogo posetilaca, najviše odgovaralo.
Kuća Djokovića, kuća Šumanovića, ...
Tako bi srpska glavna ulica, uz tradicionalne butike i restorane, mogla postati i ulica kuća srpskih najvećih modernih velikana, onima sa kojim se Srbija može ponositi pred svetom.
Medjutim, vlasnički odnosi tu mogu biti problematični.
Sećate se više-decenijske drame koja je prethodila izgradnji parcele kraj Biblioteke Grada, gde je na kraju izgradjen tržni centar.
Da li imate na umu neke prazne (ili potencijalno-prazne) parcele u Knez Mihailovoj, ili neke zgrade podobne za adaptaciju, gde bi se lep i komforan Muzej Šumanović, sa kapacitetom 100-300 slika, mogao brzo izgraditi, ili smestiti u adaptaciju?
AntonioBandera(s)
Intermediate
- Učlanjen(a)
- 22.05.2018.
- Poruke
- 189
- Pohvaljen
- 349
Gotovo sam siguran da ce se muzej Novaka Djokovica nalaziti u galeriji Progres. Firma prodaje tu galeriju,poslovni prostor, ugovor sa BW imaju do kraja godine...dok su iz grada rekli da taj prostor jedino moze da sluzi u buducnosti kao i do sada, izlozbeni, prostor za kulturne sadrzaje. Tu vidim priliku porodice Djokovic i mesto gde ce se nalaziti muzej.
G. Došljak,
Kako pretpostavljah, ne vidim nijednu praznu parcelu u Knez Mihailovoj.
Jedini prazni prostor u ulici je ispred spomenutog Tržnog centra (Rajićeva Shopping Centre - valjda samo za Engleze).
Ubacivanje zgrade pred taj Centar, u Knez Mihajlovoj, nadzemno-podzemno (ili sasvim podzemno) je tehnički izvodljivo, ali mi ne izgleda politički i ekonomski realno, sećajući se već spomenutih drama oko izgradnje tamo.
Pretpostavljam da ste mislili na kupovinu ili iznajmljivanje postojeće zgrade, kako rade Djokovići.
Kako pretpostavljah, ne vidim nijednu praznu parcelu u Knez Mihailovoj.
Jedini prazni prostor u ulici je ispred spomenutog Tržnog centra (Rajićeva Shopping Centre - valjda samo za Engleze).
Ubacivanje zgrade pred taj Centar, u Knez Mihajlovoj, nadzemno-podzemno (ili sasvim podzemno) je tehnički izvodljivo, ali mi ne izgleda politički i ekonomski realno, sećajući se već spomenutih drama oko izgradnje tamo.
Pretpostavljam da ste mislili na kupovinu ili iznajmljivanje postojeće zgrade, kako rade Djokovići.
Poštovani g. Došljak i ostali,
Ako nema mesta za Šumanovićev Muzej u nekoj adaptaciji u Mihailovoj, koja je prvi izbor ako je moguće, onda, u trenutnom nedostatku novih predloga, ostajem pri svojim starim najreprezentativnijim i najfrekventijim mestima:
- Nova zgrada ili adaptacija postojeće zgrade u području Ušća, na levoj ili desnoj obali Save (a najbolje nova zgrada u parku kao kvazi-pandan Muzeju Savremene umetnosti), pa čak i splav-muzej-Šumanović, ili
- Adaptacija bivše železničke stanice na Savskom trgu (koja je ispražnjena i traži stanara a Šumanović - koji traži muzej - joj je idealan spoj), ili
- Adaptacija neke zgrade na Vračaru (kao Metereološke opservatorije, koja treba otići u moderniju i toj-funkciji-primereniju zgradu i lokaciju).
Ako nema mesta za Šumanovićev Muzej u nekoj adaptaciji u Mihailovoj, koja je prvi izbor ako je moguće, onda, u trenutnom nedostatku novih predloga, ostajem pri svojim starim najreprezentativnijim i najfrekventijim mestima:
- Nova zgrada ili adaptacija postojeće zgrade u području Ušća, na levoj ili desnoj obali Save (a najbolje nova zgrada u parku kao kvazi-pandan Muzeju Savremene umetnosti), pa čak i splav-muzej-Šumanović, ili
- Adaptacija bivše železničke stanice na Savskom trgu (koja je ispražnjena i traži stanara a Šumanović - koji traži muzej - joj je idealan spoj), ili
- Adaptacija neke zgrade na Vračaru (kao Metereološke opservatorije, koja treba otići u moderniju i toj-funkciji-primereniju zgradu i lokaciju).
U Prirodnjačkom Muzeju na Kalemegdanu otvorena je izložba "Put na Mesec"
Među brojnim eksponatima može se videti kamen sa Meseca koga je posada Apola 11 polonila Titu kada su bili u poseti Jugoslaviji, zastava SFRJ koju je nosila na Mesec i vratila na Zemlju posada „Apola 17“, replika plakete koju je posada „Apola 11“ ostavila na Mesecu, replika kugle replika ostavljene na površini Meseca 14. septembra 1959, kad je prva bespilotna letilica „Luna 2“ dospela na Mesec, fotografije zemlje viđena očima prvih ljudi koji su prišli Mesecu - posade Apola 8.
Izložba će trajati do jaunara 2020. godine
Među brojnim eksponatima može se videti kamen sa Meseca koga je posada Apola 11 polonila Titu kada su bili u poseti Jugoslaviji, zastava SFRJ koju je nosila na Mesec i vratila na Zemlju posada „Apola 17“, replika plakete koju je posada „Apola 11“ ostavila na Mesecu, replika kugle replika ostavljene na površini Meseca 14. septembra 1959, kad je prva bespilotna letilica „Luna 2“ dospela na Mesec, fotografije zemlje viđena očima prvih ljudi koji su prišli Mesecu - posade Apola 8.
Izložba će trajati do jaunara 2020. godine
