Nije isro, pisali amo već u nekoj temi, kad se uzima brdska zrmlja u delovima gde nema ničega pa akoro ni ljudi, i zemlja u aktivnim selima, pored puteva i reke.
To je povrtatrski kraj i ta zemlja donosi solidan prihod, bez obzira koliko objektivno vredi.
Ove zime došli smo u apsurbnu situaciju da je džak veštačkog đubriva prevazišao cenu ara zemlje na koju će biti bačen, ali niko zbog toga ne odustaje od obrađivanja njive, jer će ipak doneti neki prihod (verovatno umanjen, ali će biti prihod).
Zato država mora dauzme u obzir šta ta zemlja znači ljudima čija je. Ko misli da državni interes može da negira pravo privatne svojine da se zemlja bezuslovno uzima, pa da vlasnici traže pravdu na sudu, neka se zapita kako bi se osećao da je to njegova zemlja i da mu se oduzima; od čega će ti ljudi da žive dok ne naplate po sudskim odlukama.
Realna cena mora biti objektivno plaćena, a u u nju se mora ukalkulisatibi neki budući prihod sa nje dok se ne obezbedi druga i troškovi preseljenja.
I sam imam nešto zemlje u planini gde više nema ljudi, nemam kome da je dam da obrađuje, nemam kome da je prodam i jedva bih čekao da je neko zatraži za taj državni interes. Ali da je negde u živom kraju, u kraju pored reke, da je koristim i ubiram prihod, drugačije bismo pričali.
Ovako, to sve liči to ono posleratno otimanje