Beograđanin nakon 15 godina prvi put ušao u GSP: Mislio sam ili da će da se raspadne autobus ili da ćemo svi da se podavimo
Nakon 15 godina, Zoran Krstić iz Beograda je po prvi put kročio u autobus, a ono što ga je zateklo u javnom prevozu šokiralo ga je do srži. On se pre nekoliko dana suočio sa stanjem u autobusima za koje kaže da je "traumatično" a, kako kaže, u nekoliko navrata se zabrinuo i za sopstveni život.
Zoran 15 godina nije ušao u autobus, a onda se šokirao, Foto: Privatna arhiva
Gradski prevoz je za našeg sagovornika nešto sasvim novo. On se 15 godina vozio samo kolima, ali je igrom sudbine nedavno morao da kroči u GSP. Njegov komični prvi susret sa autobusom nije protekao nii izbliza glatko.
Na naše pitanje kako je protekla njegova prva vožnja autobusom posle decenije i po, Zoran odgovara kratko i jasno: "Krajnje traumatično". On se pre nekoliko dana provozao jednom od najdužih dvocifrenih linija u Beogradu, 23, od Vidikovca do Karaburme i nazad, i tada je video ono na šta su njegovi sugrađani već oguglali.
- Izgleda da nisam imao sreće, pa mi je naišao neki baš loš autobus. Na putu ka tamo sam ušao u dupli autobus koji je bio maltene u fazi raspadanja. Na svakoj uzbrdici je išao samo prvom brzinom, nije imao snage čak ni da uđe u drugu. Motor je sve vreme užasno urlao, a u autobusu se osećao grozan miris izgorele plastike. Meni je to bilo čudno, ali izgleda da su ostali putnici navikli na to. Srećom, bilo je lepo vreme pa su svi prozori bili otvoreni. Pomislio sam, bolje da me posle boli glava od promaje nego da se ovde pogušimo - priča Zoran.
Pored lošeg stanja autobusa, ovom novajliji među putnicima GSP-a problem je predstavio i validator za karte. Nikada ranije ga nije video, i nije imao pojma kako se koristi.
- Čim sam ušao stavio sam karticu uz aparat, ali nisam čekao da se čuje signal, nisam znao da treba bilo šta da se čuje! Tek negde na pola puta je u autobus ušla žena koja je otkucala artu, i tada sam shvatio da treba da se drži par sekundi dok se ne čuje zvuk. Ustao sam, otkucao kartu, i mirne duše se vratio na mesto. Zanimljivo je da tokom cele vožnje nisam video više od petoro ljudi koji otkucali karte pri ulasku, iako onaj automat to stalno ponavlja - priseća se naš sagovornik.
On nije imao sreću da prvu vožnju autobusom provede u nekom od novijih modela, već mu je zapala stara "dvajestrojka" sa bučnim motorom u kojoj se suočio sa još jednim prizorom na koji nije navikao - gužvom. Na njegov utisak je dodatno uticala činejnica da se zatekao u zadnjem delu busa, koji se sve vreme klimao.
Međutim, tek u povratku je Zoran zaista počeo da se plaši za svoj i živote svih putnika. Ovog puta jhe autobus bio super, ali...
- Ovog puta sam ušao u manji bus, a vozač izgleda ima potajnu želju da vozi na trkama. Nije bilo gužve, pa je vozio tako ludo da sam nekoliko puta bio ubeđen da ćemo da se prevrnemo u krivini. Izašao sam na svojoj stanici, poluošamućen i srećan što je konačno gotovo - iskren je on.
Međutim, što se samog prevoza tiče, naš sagovornik je primetio samo jednu promenu.
- Dvehiljadite godine sam autobus 23, koji ide redovno, čekao najviše pet minuta. Sada sam ga na Karaburmi čekao punih 25 minuta. Pored toga, mogu da vam kažem da se autobusi nisu menjali ne od 2000, nego od osamdesetih godina. Sve je i tada bilo isto, samo je karta bila jeftinija a motori su bolje radili - zaključuje on.