Odmah da kažem da se ograđujem od svih bolesnih ideja koje su se predstavile na
ovoj novootvorenoj temi. Ironično, tačno kad se ovde pokrenula diskusija o problemu automobila u Beogradu, na drugom podforumu je otvorena ta tema. Ali ja nisam imao na umu nikakva sakaćenja ograničenja brzine niti isterivanje saobraćaja iz grada ili uvođenje smešnih pešačkih zona. To da naglasim odmah.
Jedna od mera koje bi služile da se obustavi ovo gomilanje automobila jeste donošenje strožih zakona o polovnim vozilima. Da ne može više svaki pajser iznad 18 da uveze krntiju i zakrstari ulicama. Ne kažem da je pajser svako ko vozi, nego mislim na one što samo čekaju da ugrabe nešto polovno i otisnu se na ulicu iako nisu još zaposleni niti putuju preko pola grada.
Druga mogućnost je uvođenje viših poreza na drugo vozilo po domaćinstvu. To bi moralo pravno da se razradi i uobliči ali moguće je.
Treće, naravno, poboljšanje javnog prevoza da se ljudima daju alternative i funkcionisanje po gradu bez automobila za što je moguće više stvari.
Nama su na faksu punili glave kako treba ljudima naplaćivati ulazak u centar, kako treba praviti što manje parking mesta, da ne treba širiti ulice, sve kobajagi da se ''ne bi stimulisali ljudi da koriste automobile''. Ja se ne slažem ni sa čime od toga i smatram da su saobraćajnice arterije grada a da je kolski pristup svakom kutku grada obaveza. Kad kažem ''kolski pristup svakom kutku grada'' mislim na to da, kada postoji jaka i opravdana potreba, svako može vozilom da pristupi svakoj tački u gradu da bi: izvršio selidbu; prevezao nešto teško i glomazno; dovezao/odvezao bolesnu ili slabo pokretnu osobu; pozvao Gradsko stambeno da izbave zaglavljenu osobu u liftu; vatrogasci pristupili požaru; i slične ''vanredne'' okolnosti.
E tu nastaje problem. Ja sam od škole misli koja bi da da ljudima mnoštvo izbora, mogućnosti i sloboda. Sa idejom da će oni, uz društvenu svest, uz obuku (vozačku i pravnu) i uz rad nadležnih , se pridržavati načela korektnog i obzirnog korišćenja automobila. I bio sam pri tom stavu čitavih 10 godina, od 2010. do prošle godine. Misleći da je problem saobraćaja u Beogradu samo do nerada i gluposti nadležnih. A onda sam počeo da uviđam gorku istinu.
Da se automobili gomilaju, i gomilaju i manito gomilaju čak i u onim delovima grada koji nisu daleko od centra, gde su saobraćajnice široke i gde postoji dobra povezanost javnim prevozom. I shvatio sam da ljudi prosto više nemaju mere. Da se pazari po dva automobila za jedno domaćinstvo. Da se autom ide i do trafike i pijace. Da stereotip o vlasniku bahato parkiranih automobila u vidu ćelavog tetotivranog kriminalca pada u vodu, jer danas gledam sve tipove ljudi na svim mestima u Beogradu kako staju i parkiraju se bahato ili bezobzirno i ne vide u tome nikakav problem.
Zaključak? Ljudi su izgubili svaku meru. I premda nisu vozači 100% krivi za ovu krizu, daleko od toga da nemaju svoj udeo. Čak bih rekao da polovina problema leži na njima. Zato što je, sa poplavom jeftinih krntija sa zapada, prevaziđena mera do koje je auto potreba (sa čime se ja slažem i podržavam) i postao nešto što je poput priveska za ključeve, nešto što se uzima i koristi svaki put kad se napusti hodnik zgrade. To tako ne može. Ljudi moraju da se dozovu pameti i da se malo ograniče i odreknu nekih stvari, inače će uskoro ceo grad kolabirati.
Ono što sam juče dokumentovao sa kokoškom u Miniju je za sada ekstrem. Ali uskoro, taj ekstrem će postati standard. Kao što su nekad na trotoar ili kolovoz parkirali samo kriminalci i posebni psihijatrijski slučajevi, a danas to radi svaka dalabu od 18 do 100 godina. E tako će biti i sa tim ''šetanjem automobilom'' kroz grad. Danas to radi ova što ima za Mini i za pušenje u Square Nine (mislim, konzumiranje kubanskih cigara). Sutra će to da radi svaka dalabu koja ima za benzin.
