Gospodine Zuma evidetno je i dalje zastupate modernisticki princip urbanizmu i ako navodite da je suprotno. Grado po meri automobila ide ruku pod ruku sa jasno definisianim zonama za stanovanje, posao, industriju, rekreativnost, itd. Koncept koji se pokazao kao promasaj, New Urbanism i sada aktuelni 15-minute city je nesto cemu se trenutno tezi jer je praksa pokazala da su bolji.
To bi sad bila duga priča jer nista nije sasvim ili-ili situacija. Naravno da bi bilo korisno pomešati niz sadržaja pošto se time povećava raznovrsnost pa čak i neka vrsta spoljašnje privlačnosti koja je sa njom ponekad povezana, ali se takođe uvek mora znati šta je od čega važnije, tj šta su prioriteti i gde je granica dozvoljenog u tom mešanju. Po meni, polazni i najvažniji kriterijum ipak i dalje mora biti funkcionalnost grada, dakle da neka gradska zona u dovoljnoj meri pozdržava izabranu urbanističku namenu tog prostora, dok se ostale stvari mogu ubaciti samo do mere u kojoj se taj prvi prioritet ozbiljno ne ugrožava. Ako stanujete negde gde ništa izvan zgrade nema veze sa potrebama stanovanja, kakva je korist ako vam je recimo teretana ili frizer na 15 minuta od kuće, a nemate gde da pustite decu tako da budu napolju i bezbedna bez vašeg nadzora? Jer inače VI svaki da morate da odvojite vreme za to ako samo zato morate biti sa njima. Šta je važnije, šta se češće koristi? Kakav je konačni bilans utrošenog vremena? Ili ako u poslovnom delu grada, gde su firme upućene jedna na drugu i stalno nešto prebacuju jedna drugoj, 60% prostora zauzimanju stanovi radnika i sportski centar? Koliko se često u toku radnog vremena ide kući ili u sportski centar? A koliko često u toku radnog vremena jedna firma ima neku potrebu vezanu za drugu firmu? Nije li onda bolje da ONE budu blizu jedna drugoj, a ne neka stambena zona ili sportski centar?
Još gore je kad se taj pristup poveže sa visokim nivoom komercijalizacije, što obično ide zajedno budući da "max 15 minuta" nužno pretpostavlja vrlo gusto pakovanje sadržaja, a to usputno nudi baš ekstremna komercijalizacija. Međutim posledice su tragične. Lako vam se može desiti da recimo 20 godina gledate starog oca privezanog za televizor kako prosto čeka da umre jer nema gde da izađe pošto tamo za njega nema ničega. Ta vrsta "optimizacije raznovrsnosti" sa gustim pakovanjem sadržaja stvara krajnje nehuman ambijent (važne stvari su redovno važnije, iako ih ima malo, od puke maksimizacije broja različitih stvari), pa je to onda istovremeno implicitno prenošenje Američkog sistema gde se iz stana ulazi direktno u kola u podrumskoj garaži pošto napolju vladaju bande, pa nije ni bezbedno samo šeteti oko kuće. Izvan kamerama i čuvarima zaštićenog prostora zgrade za stanare nema ničega jer tinejdžeri bukvalno moraju da se organizuju i stvaraju bande da bi od suparnika oduzeli jednu klupu ispred zgrade. Kad nema dovoljno javnih resursa, borba je jedino rešenje. Itd, itd, to je previše dugačka priča. Ukratko, nekakva idealna mešavina gde je SVE blizu svačega a pri tome baš to bude najbolji raspored za čitave lepeze sasvim različitih potreba nije ni teorijski moguća. Neki optimalni nivo specijalizacije prostora je nužan. Još nisam video da se u prostornim planovima izostavi namena prostora pa se prosto kaže da sve može biti svuda.
I plus toga, sasvim je različita priča da li Beograd na vodi i Marina Dorćol uopšte zadovaljavaju
bilo koji od ova dva pristupa. Gde vi vidite nivo raznovrsnosti neophodan za "max 15 minuta" pristup bilo gde u prizemnom nivou tih projekata, a pogotovo na rečnim obalama kao njihovom daleko najvažnijem delu? Da li potrebe u okviru varjante "15 minuta" uključuju samo mesta gde vam se nešto prodaje, ili vam recimo treba i zelenilo? Ili dovoljan broj igrališta na otvorenom
za tu gustinu stanara? Ili mesto za druženje koje se ne plaća
za tu gustinu stanara? Kulturne institucije? Javni WC-i? Izgleda da
TO ne mora da bude pristupačno u okviru granice od 15 minuta?
Dakle, naravno da saobraćaj mora da se redukuje koliko je to moguće, ali vi u gradu ne možete potpuno izbeći potrebe automobilskog prevoza. To je na kraju krajeva samo tehnički problem koji je kao i svi ostali takvi problemi rešiv (recimo tuneli i mostovi) ako ima para, tj ako je grad ekonomski uspešan. Što može biti samo ako su svi aspekti njegovog funkcionisanja dovoljno dobri u odnosu na konkurenciju drugih gradova, što onda nužno podrazumeva i minimalni stepen specijalizacije prostora.
Kao hajde pitanje živite na Slaviji, pa recite da je Mitićeva rupa i dalje rupa, a ne da za isti taj SEBRE, zajedno sa Fijalom, radite projekat za taj prostor. 
