Zuma
Professional
- Učlanjen(a)
- 19.05.2009.
- Poruke
- 10.715
- Pohvaljen
- 25.755
Kad je u pitanju linijski park i uopšte priobalni deo grada, sve bi trebalo da bude više nego jasno uzevši u obzir savremenu praksu u svetu (studije o stvarnom načinu korišćenja gradskog prostora, ekologija, klimatske promene, socijalna dinamika).
U pitanju su dve različite zone. Beogradska tvrđava i priobalje.
U zoni tvrđave nema apsolutno nikakvih dilema kad su opšti principi u pitanju. Treba uraditi što više istraživanja da bi se znalo gde šta postoji, pa zatim na osnovu toga i na osnovu razumnih očekivanja stručnjaka šta bi se još tu u budućnosti moglo naći, napravi se idejni projekat neke buduće "idealne" rekonstrukcije tvrđave. Zatim se vidi gde u okviru takvog, očekivanog budućeg stanja, postoji prostor da se provuku pešačke komunikacije i poneki savremeni sadržaj odgovarjućeg tipa. Takođe taj redosled poteza omogućuje da se brzo uvide novi potencijali za savremeno i još bolje korišćenje tog prostora, oni koji nisu ni mogli biti vidljivi pre nego što smo saznali šta bi se sve od tvrđave moglo rekonstruisati (recimo nove staze kroz tvrđavu, sedenje na vrhu bedema, novi vidikovci, novi unutrašnji prostori, tuneli, rekonstrukcije soba za stražu od kojih su mnoge imale svoj kamin ili ognjište ...). Sve je to sasvim jasno. Tvrđava ima prioritet, a ostalo se uklapa u tako definisane nove mogućnosti i ograničenja.
Priobalje se sada u svetu tretira kao sasvim posebna gradska zona jer je postalo sasvim jasno da koliko je ono važno SVIM građanima, bez obzira gde oni stanuju ili rade (čistiji vazduh, bolja mikro klima, rekreacija, prostor za druženje, otvoreni vidici...). Zbog toga se principi uređenja ove zone NE SMEJU svesti samo na potrebe onih koji tu imaju stan ili biznis. Ustvari, pribalje se sada smatra tako važnim da su potrebe rezidenata MANJE važne od potreba svih ostalih stanovnika grada, jer SVI ONI koriste priobalje, a em ih ima ih puno više od rezidenata, em samo pribalje nudi neke potencijale i ima resurse kojih nema NIGDE DRUGDE u gradu. To što je oko rečnih obala posebno i neponovljivo dakle MORA da se na optimalan način stavi na raspolaganje čitavom gradu, jer ne postoji nigde drugde, pa principi uređenja NE MOGU biti isti kao za bilo koji gradski blok dalje od obale. Mnogi gradovi sada idu tako daleko da čitavu zonu obale pretvaraju u zelenu zonu, u neki zajednički resurs grada. Tolika je potražnja i korist od tako uobličenog prostora pored vode. U slučaju komercijalizacije obale, viša zarada zbog veće cene zemljišta je na iole duže staze samo privid. Čak se i novac tako na duže staze ustvari gubi (turizam, opšte zdravlje, produktivnost, oslobađnje prostora na drugim mestima, zaklanjanje vidika ka reci svima ostalima, što smanjuje cenu kvadrata praktično na svim drugim mestima, tj eksploatisanjem skupih pribalnih kvadrata smanjujete cenu kvadrata na daleko većoj površini, pa je grad neto u gubitku, itd, itd), da ne pričamo o vrednostima koje je teško izraziti u novcu ali prosle dosta vremena ipak i tu ostave trag. Zato je po savremenim shvatanjima komercijalizacija obale (ako je nema dovoljno za potražnju) prosto korupcija i pljačka. Forsiranje kratkoročnih koristi umesto dugoročnih (jer se novac koji postoji sada, sada može i preusmeriti tamo "gde treba", a budući novac ne može, ili bar ne tako lako).
Prema tome najvažniji i najpopularniji deo Beogradskih obala je onaj u zoni centra, tj starog Beograda i Zemuna. Tu bi trebalo da važe principi da je obala ili kompletno zelena površina, ili u nekoj manjoj meri izgrađena ali samo sa objektima prigodne namene, tako prostor ima minimalne dozvoljene parametre "Stepen zauzetosti" zemljišta, "Indeks izgrađenosti", maksimalna visna zgrada.
Stepen zauzetosti (Z) iskazan kao % je količnik površine horizontalne projekcije nadzemnog gabarita objekta na parceli i površine parcele.
Indeks izgrađenosti (I) za postojeće objekte je količnik BRGP (bruto površine) svih objekata na parceli (bloku) i površine parcele (bloka).
U pitanju su dve različite zone. Beogradska tvrđava i priobalje.
U zoni tvrđave nema apsolutno nikakvih dilema kad su opšti principi u pitanju. Treba uraditi što više istraživanja da bi se znalo gde šta postoji, pa zatim na osnovu toga i na osnovu razumnih očekivanja stručnjaka šta bi se još tu u budućnosti moglo naći, napravi se idejni projekat neke buduće "idealne" rekonstrukcije tvrđave. Zatim se vidi gde u okviru takvog, očekivanog budućeg stanja, postoji prostor da se provuku pešačke komunikacije i poneki savremeni sadržaj odgovarjućeg tipa. Takođe taj redosled poteza omogućuje da se brzo uvide novi potencijali za savremeno i još bolje korišćenje tog prostora, oni koji nisu ni mogli biti vidljivi pre nego što smo saznali šta bi se sve od tvrđave moglo rekonstruisati (recimo nove staze kroz tvrđavu, sedenje na vrhu bedema, novi vidikovci, novi unutrašnji prostori, tuneli, rekonstrukcije soba za stražu od kojih su mnoge imale svoj kamin ili ognjište ...). Sve je to sasvim jasno. Tvrđava ima prioritet, a ostalo se uklapa u tako definisane nove mogućnosti i ograničenja.
Priobalje se sada u svetu tretira kao sasvim posebna gradska zona jer je postalo sasvim jasno da koliko je ono važno SVIM građanima, bez obzira gde oni stanuju ili rade (čistiji vazduh, bolja mikro klima, rekreacija, prostor za druženje, otvoreni vidici...). Zbog toga se principi uređenja ove zone NE SMEJU svesti samo na potrebe onih koji tu imaju stan ili biznis. Ustvari, pribalje se sada smatra tako važnim da su potrebe rezidenata MANJE važne od potreba svih ostalih stanovnika grada, jer SVI ONI koriste priobalje, a em ih ima ih puno više od rezidenata, em samo pribalje nudi neke potencijale i ima resurse kojih nema NIGDE DRUGDE u gradu. To što je oko rečnih obala posebno i neponovljivo dakle MORA da se na optimalan način stavi na raspolaganje čitavom gradu, jer ne postoji nigde drugde, pa principi uređenja NE MOGU biti isti kao za bilo koji gradski blok dalje od obale. Mnogi gradovi sada idu tako daleko da čitavu zonu obale pretvaraju u zelenu zonu, u neki zajednički resurs grada. Tolika je potražnja i korist od tako uobličenog prostora pored vode. U slučaju komercijalizacije obale, viša zarada zbog veće cene zemljišta je na iole duže staze samo privid. Čak se i novac tako na duže staze ustvari gubi (turizam, opšte zdravlje, produktivnost, oslobađnje prostora na drugim mestima, zaklanjanje vidika ka reci svima ostalima, što smanjuje cenu kvadrata praktično na svim drugim mestima, tj eksploatisanjem skupih pribalnih kvadrata smanjujete cenu kvadrata na daleko većoj površini, pa je grad neto u gubitku, itd, itd), da ne pričamo o vrednostima koje je teško izraziti u novcu ali prosle dosta vremena ipak i tu ostave trag. Zato je po savremenim shvatanjima komercijalizacija obale (ako je nema dovoljno za potražnju) prosto korupcija i pljačka. Forsiranje kratkoročnih koristi umesto dugoročnih (jer se novac koji postoji sada, sada može i preusmeriti tamo "gde treba", a budući novac ne može, ili bar ne tako lako).
Prema tome najvažniji i najpopularniji deo Beogradskih obala je onaj u zoni centra, tj starog Beograda i Zemuna. Tu bi trebalo da važe principi da je obala ili kompletno zelena površina, ili u nekoj manjoj meri izgrađena ali samo sa objektima prigodne namene, tako prostor ima minimalne dozvoljene parametre "Stepen zauzetosti" zemljišta, "Indeks izgrađenosti", maksimalna visna zgrada.
Stepen zauzetosti (Z) iskazan kao % je količnik površine horizontalne projekcije nadzemnog gabarita objekta na parceli i površine parcele.
Indeks izgrađenosti (I) za postojeće objekte je količnik BRGP (bruto površine) svih objekata na parceli (bloku) i površine parcele (bloka).
Poslednja izmena: