Da se odmaknemo na kratko iz naše loše svakidašnjice... piše prijateljica danas, iz Milana. Možda će da deluje utešno, šta znam.
Jutros kada sam otišla da glasam, atmosfera je bila sumorna što se tiče broja birača. Skoro niko. I zapravo, sekretari i predsednici biračkih mesta su ćaskali u malim grupama u hodniku, i kada bi videli nekoga da ulazi, odmah bi ga pozdravili.
Mi smo zemlja kakva jesmo jer to zaslužujemo. Prvo, neselektivnost koja je isključivo optuživala „političku kliku“ dajući kolektivnu sliku proždirućeg i dominantnog čudovišta bez minimuma razumne razlike. Zatim poziv da se ne glasa.
Onda lenjost naroda, našeg, koji sve više misli da ih se ništa ne tiče sve dok izdrže do kraja meseca, uzmu pristojan odmor, na kraju krajeva, deca dobro rade u školi, a sve ostalo nije ni njihova stvar ni njihov zadatak. Ili naprotiv, ne može da izdrži do kraja meseca, nikada nije uzeo odmor, radi za podizvođačku firmu koja ga eksploatiše, nedovoljno ga plaća i ne obučava, ali ako se političari nisu setili, zašto bi on?
Mi smo ovo, i mnogo više. Sve tek treba da se otkrije. Bez obzira na to kako je neko nameravao da glasa, po mom mišljenju je bilo ispravno, civilizovano i važno da ode.
#samokažem
