Ja srpsku privredu i društvo vidim kroz nekoliko faza. Od kojih se ne zna koja je gora, osim možda one jedne koja je sijala optimizmom i velikim očekivanjima.
Period pre 1990 (najviše mislim na 1980te) - Dokle god plata kaplje, može sve
Država koja živi od kredita i međunarodne slave. Plate koje kaplju bez obzira koliko radiš. Preduzeća koja nemaju motiv niti potrebu da se modernizuju ili da budu efikasna, jer radio ne radio, svira ti radio - socijalizam do koske.
Period od 1990 do 1996 - Mračno doba
Vladavina pacijenata i ljudskih otpada, koji su zasadili semenje iz koga će posle proisteći mnoga zla (Mitrović, Grand, seljanija, primitivizam, domaći tajkuni koji izgledaju kao američki biznismeni a posluju i ponašaju se kao ruski oligarsi...). Ratovi, ratovi i još ratova, u kojima smo svi pukli ko zvečke (a cela nacija odslužila vojni rok, hm!) Sankcije i izolacija od ostatka sveta. Opšte urušavanje društva i svakog poretka u njemu sem poretka kriminalštine i sile jačeg.
Period od 1997 do 2000 - Nije nam dosta ratovanja, pa da puknemo u još kojem
Stejt Department posle Dejtona proglašava Slobu ''faktorom stabilnosti'' a
OVK teroristima. Taman kad čovek pomisli da ćemo sad da budemo mezimci Amera, izbije novo njesra na Kosovu i Sloba za SD iz faktora stabilnosti prelazi u diktatora, a OVK postaju borci za slobodu. Ode Kosovo, usledi bombardovanje. Zemlja em izgubi Kosovo, em izgubi milijarde u štetama od bombardovanja.
Period od 5.10.2000. do 2006 - Opšti polet i veliki planovi
Opšti optimizam i polet. Srbija napokon oseća milenijumski pozitivizam i polet koji je pola sveta osetilo još 90ih ali ne i mi jer smo bili u mračnom dobu i varvarizmu. Kod nas, velika očekivanja i planovi - novi modeli za Zastavu, novi modeli za Ikarbus, FAP merka čiju će licencu sledeću da kupi... Masovno se uvodi internet. ADSL kuca na vrata. Dolaze strani telekomunikacioni operateri. Zemlja se otvara. Naši ljudi posećuju druge zemlje, a ti iz drugih posećuju našu. Investicije kreću. Ulazak u EU deluje kao da je iza ćoška, ko veli kad su mogli oni bivši čobani Varšavskog pakta oko nas, i mi ćemo sigurno za koju godinu.
Period od 2007 do 2012 - Skrivane kakice polako isplivavaju, a svi snovi počinju da se ruše
Uviđa se polako da se veliki planovi baziraju na lažima i ŠBB KBB konstrukcijama. Dokazi o privatizacijskim pljačkama počinju toliko da isplivavaju da je više nemoguće poreći ih. Domaće džukele postavljene i dovedene od strane zapada počinju da pokazuju svoja prava lica. Već umoran i namučen, a u svojoj srži jako naopak i tvrdoglav, prosečan Srbenda postaje razočaran i samim tim raste odbojnost prema svemu zapadnjačkom - demokratiji, ljudskim pravima, EU, kapitalizmu (čak i onom dobrom)... Domaće džukele mu
obećavaju da će, dok ceo svet puca, Srbija izaći kao pobednik, što se naravno pokazuje kao još jedna laž. Ekonomija u stagnaciji počinje još više da se urušava, bes u narodu kipi. Izranja nova politička opcija koja kombinuje ono što prosečan Srbenda najviše voli - primitivizam, nacionalizam, inat i plemensko uređenje. Aktuelne DS i G17 džukele uviđaju da im ističe vreme, grabe i pljačkaju šta mogu i sređuju sebi bekstva i penzije u tropskim rajevima, za slučaj da krenu hajke i rulje na njih.
Period od 2012 do 2020 - Sedenje na četiri stolice (jer nam je tri premalo) i suptilno uvođenje naroda u partokratiju sa elementima korporatokratije
Posle debakla prethodnika, novoformiranoj... smesi... ne treba mnogo da opčini krezube glasače. Iako su pre pričali da će da najure sve zapadnjačko, da će da naprave Nebesku Srbiju, da će da ukinu ovo i ovo, sačuvaju ono i ono... u realnosti sve to krše. Nastavljaju sa privatizacijama, samo što nisu to radili tako pljačkaški kao DOS, da se samo pojedinci obogate, nego tako da se obogati i partija. Narodu se, mic po mic, forsira priča da ne radi dovoljno, da je sam kriv što je tu gde jeste, da treba da bude zahvalan što ima takvu sjajnu vlast i da para nema, ali biće ih ako se provrednimo i počnemo da motamo kablove i vrtimo šrafcigerima. Zapad upumpava dodatna sredstva da bi ovaj završio Odiseju Kosovo (ali neće da može
) a uz to dolaze i mnogi investitori. Šuruje se i sa Rusijom i sa Eu i sa Amerikom, pa i sa Kinom, i koriste se mrvice koje nam daju sve četiri strane. Suštinski, živi se bolje na nivou države jer dolaze mnoge investicije i država kao aparat ima više para, pa se više i gradi. S druge strane, zato se kompletno urušavaju institucije, obrazovanje i kultura. A i taj višak para što ima, država dobija tako što ljudima otkida od plata i penzija, pa im posle vraća mrvice kroz godine.
Period od 2020 naovamo - Serije veštačkih kriza i forsiranje u moderno kapitalističko robovlasništvo
Mislim da nema potrebe za opisom, pošto smo sada upravo u tom periodu i svi gledamo i osećamo šta se dešava. Kriza ova, kriza ona (veštačke sve do jedne), novi hladni rat, još jača globalizacija onog dela sveta koji nije ostao istočno od ''zavese'', pumpanje panike u narod i pumpanje inflacije da mu se rad što više obezvredi.
Ono što je pak interesantno jeste kako u ovom celom putovanju se ponovo vidi
uobičajeni tok srpskog društva i mentaliteta - granično razmišljanje i postupanje. Odnosno
skok iz jednog ekstrema - samoupravnog socijalizma u kome kaplje para radio ne radio...
u drugi ekstrem - neofudalistički kapitalizam u kome se od tebe iz godine u godinu očekuje da ''radiš više uz manje'' (
do more with less).
Tako da sve u svemu, Srbija nikad ne može da se zadrži na nečemu umerenom i stabilnom. Za 30 godina, njen put izgleda ovako: džabalebarski socijalizam -> opšti hohštapleraj (i 90te i 2000te) -> kapitalističko robovlasništvo i feudalizam. Ja ni u jednom od tih ne vidim normalno političko-ekonomsko uređenje. Svi su grozni na svoj način.
www.cins.rs
www.blic.rs
To je glavni razlog pada Tadića i ekipe 2012, uništili su sve i trebalo je da padnu, šteta što mnogi nisu završili i u zatvoru. 
) A potom i one scenice JNA vojnika iz svih republika kako zajedno pevaju i sviraju, ne bi li se smirile međuetničke tenzije. Al džaba. To smirivanje tenzija je trebalo pre da se radi. Ne kad su razni srpski, hrvatski i bosanski Miloševići, Arkani i udbaši pustili korenje, svako u svojoj republici. No da se vratimo na ekonomiju i privredu - 80ih je krenula stagnacija i 80ih je bilo vreme da se sve osveži i osnaži. Ali nije.
