Анкетни одбор о утврђивању чињеница које су довеле до масовних убистава почетком маја, нема никаквог смисла, осим да додатно истакне од раније присутну чињеницу да је оно што зовемо опозицијом заправо режимска опозиција, коју предводе рђави политичари, каже у писаним одговорима за Данас социолог Јово Бакић, упитан о смислу формирања тог одбора.
Како додаје, та „рђава опозиција“ се до 2016. углавном налазила и формално у служби режима, а онда су, како напомиње, решили, или им је можда наложено, да се ставе на чело „опозиције“, у служби једног непоменика или неких вануставних налогодаваца.
– Наиме, овде није реч о власти у уставно-парламентарном систему с којом има смисла разговарати и правити неке споразуме. Напротив, када с једним ауторитарно-криминализованим режимом створите било какав договор или споразум, осим ако није реч о преговорима о безусловној предаји у циљу суђења, ви правите договор с непомеником уплетеним у организовани криминал који је свима нама отео републику. Да ли разуман опозиционар то може да уради? Може или ако је корумпиран или ако је уцењен или и једно и друго. Овом приликом нема потребе да се улази у дискусију да ли је извор уцене односно корупције домаћи или страни чинилац – каже Јово Бакић.
*Да ли је опозиција која представља техничку органзацију протеста Србија против насиља пропустила прилику да на сврсиходан начин изведе бунт и енергију грађана на улицама?
– Искрено, од постојеће опозиције не очекујем ништа (да ли ту убрајамо и Дејана Булатовића, бившег потпредседника једне „опозиционе” странке или Константина Самофалова који је прешао управо у ту странку из једне друге, док је пре годину дана, додуше с пуним правом, за њеног вођу написао све најгоре), а из одговора на прво питање је јасно и због чега је тако. Но, много је важније сазнање да смо као друштво живи. Утолико постоји нада, иако веома крхка, да ћемо ваљда успети да произведемо у политици нешто што вреди; ако то не бисмо успели, онда нам нема спаса. У случају неуспеха можемо да се препустимо још окрутнијем иживљавању осионих режимских политичара и капиталиста, те мирном демографском изумирању. Наравно, много смо задоцнели и велико је питање да ли имамо довољно свести ко су нам непријатељи, као и друштвене солидарности, етичке чврстине и практично-политичке вештине да произведемо јаку политичку снагу која би могла заједничким снагама да промени темеље наказног политичког система и започне дуготрајни и мукотрпни пут корените промене наопаке политичке културе.
Као и за тзв. проевропску опозицију, тако и за „патриотску“ десницу важи да је одавно део режима
*Како видите понашање парламентарне деснице у вези са формирањем анкетног одбора као и њихов однос према протесту Србија против насиља?
– Као и за тзв. проевропску опозицију о којој смо претходно разговарали, тако и за „патриотску“ десницу важи да је одавно део режима једног непоменика. Наиме, ако неко (Нови ДСС и Заветници) не гласа за смену министра унутрашњих послова, упркос основаној сумњи да је реч о човеку блиско повезаним с организованим криминалом, онда се ту руши и минимално поверење, сасвим независно од идејно-политичке опредељености оног који оцењује такво понашање. Једноставно, то гласање говори више од хиљаду речи о природи ове “опозиције”.
"Прекршен је пословник": Обрадовић о избору Тепић за председницу Анкетног одбора
*Како видите сукоб Јеремића и Алексића, у сред овако критичних друштвених околности и протеста?
– Не видим зашто бих се бавио унутарстраначким сукобима.
*Може ли без деснице да се победи Вучић?
– Не може, јер десница нису само странке режимске опозиције, већ је то, на моју велику жалост, већи део друштва Србије. Десничарска идеологија усмерава друштво Србије већ деценијама, водећи га равно у провалију. Припадници широких друштвених слојева дубоко су фрустрирани како у националном тако у социјалном погледу, док припадници олигархије сматрају да немамо довољно капитализма, упркос томе што радимо највише у Европи под неретко катастрофалним условима, а и једни и други пате од некрофобичног антикомунизма. Привиђају им се комунисти, док истовремено неолиберални капитализам пустоши друштво, који наводно владају Србијом од 1945. до дана данашњег, иако је Тито умро пре 43 године, а социјализма нема већ 33 године, а левица скоро уопште не постоји.
*Каква је будућност протеста Србија против насиља? Да ли је могућа радикализација и омасовљење на јесен како најављују технички организатори?
– Свашта је могуће у оваквом типу режима. Чак иако протести замру најесен, свакако ће се пробудити с новом силином првом следећом приликом када режим непоменика направи неку грешку или када се у друштву догоди нешто што ће бити доведено у везу с непомеником. Наиме, у ауторитарним режимима се водећи човек тог режима увек сматра за све најодговорнијим, па чак и за оно на шта објективно није утицао. У нашем случају, непоменик нам сваке вечери с неке од духовних тровачница објашњава како живимо сјајно и како је он за то заслужан. Његови беспризорници понављају пак оно што он изговори, опонашајући његову беспримерну безобзирност, лажљивост и безобразлук, јер то су особине које их препоручују “шефу”. Разуме се, све ово производи гнев и он ће се на овај или онај начин излити на улице наших градова.
Када институционална подршка с неке стране дође, примерице од Социолошког научног друштва Србије и Филозофског факултета, веома сам захвалан
*Да ли и даље верујете да режим није могуће срушити институционално већ да ће морати да „падне“ на улици? Какву будућност предвиђате?
Верујем, наравно, али могуће је и да се пре тога режимска опозиција договори с непомеником, о чему сведочи и образовање бесмисленог анкетног одбора, као и бесмислене свађе око бесмисленог положаја његовог председника, али и негласање за смену једног непомениковог слуге задуженог за унутрашње послове. Но, таква „опозиција” треба да има у виду да непоменик и његове најближе слуге нису једини који би могли да буду јурени по улицама.
(Данас) |