Борчанац":1smt48qa je napisao(la):
Зума, разумем твој став.
Само разумеш ли ти и остале околности?
Да није добре воље овог човека који се јавио, ни сада не би знао. То је показатељ наше снаге - која не постоји. Све се ради негде преко нас, јасно показујући да живот у овој земљи не треба да се доводи у везу са становништвом. Интерес. Интерес... и тако 100 пута. А људи осећају глад. Неки онај истински, а неки онај за животом, дешавањима, променама. Шта је чудно што неко не излази свакодневно да информише о појединачној активности, објекту?
Unapred se izvinjavam na dužini ovog teksta, ali o ovome sam već dovoljno pisao, a trenutno imam drugih obaveza. Sumnjam da ću moći da se vraćam sa nizom dodatnih komentara, pa bar da pokušam da napišem nešto što je, nadam se, i zaokruženo i dovoljno i samo za sebe.
Nemam ništa protiv investitora, i nista protiv bilo koga ko se trudi i odvaja vreme da piše na Beobuildu. To je za svako poštovanje. Kivan sam na sve one iz zvaničnih institucija koji bi trebali da brane interese grada, a imaju ne samo stručnog znanja nego i profesionalnu obavezu da stvari gledaju dugoročno, ne samo od danas do sutra. Investitori se trude koliko god mogu da se uklope u potrebe ljudi, jer se tako radi na razvijenim tržištima na zapadu, ali ne mogu da preuzmu obaveze obe strane u pregovorima. Ali bi gradske institucije morale da imaju sasvim drugaciji stav prema urbanistickim prioritetima, ali i da obavestavaju javnost jer to nije usluga javnosti, nego neophodnii sastojak citavog sistema.
Ovde je problem što je čitav koncept uređenja obala duboko pogrešan. Prvih 100 metara obale reke je prostor koji je interesantan svima. Ako potražnja za njim već nije velika, sigurno će to biti kad se obezbedi lak pristup i sadržaji prilagođeni ambijentu, kad još malo poraste zagađenje, ili broj stanovnika, ili njihove ekološke navike. U ogromnim, visoko urbanizovanim površinama koje obuhvataju po 100 kvadratnih kilometara milionskog grada, sa masama ljudi koje rastu i u vis posto drugačije više neme mesta, neophodno je SVIMA obezbediti pristup mestima koja su drugačija, gde ima otvorenih vidika, prirode, vode, dovoljno neba, svetlosti, čistog vazduha, i bar malo manje buke. To neće biti luksuz, već neophodnost.
Obale reka su idealna mesta da se to obezbedi. Ljudi bi svuda trebali da imaju lak pristup, bez prepreka, i puno mesta, tako da mogu da dođu, da bez guranja i bez opasnosti za decu tu provedu neko vreme, ali i da ODU. Ovo zadnje je neophodno da bi se napravilo mesta za druge, za novu "smenu". Urbanisti ne smeli da dozvole da mesta za koja se već danas sa sigurnošću može predvideti da će biti u ogromnom deficitu (prvih 100 metara obale centralne zone grada) neko privatizuje. Da tu stanuje, ili ima kancelariju, ili spava. Na takvim mestima samo svima pristupačne javne površine sa prigodnim uslugama mogu da opslužuju potrebe dovoljno velikog broja ljudi i tako kompenzuju činjenicu da će ih biti malo o odnosu na buduće potrebe. Ove površine se danas svuda ukrupnjuju, radikalno povećavaju i menjaju, iz istog razloga iz koga se male zgrade zamenjuju visokim kulama.
Ako se stvar krajnje banalizuje na jednom grubom primeru, trade-off se može opisati ovako. Nešto samo malo dalje od obale možete napraviti tri hotela ili nekoliko poslovnih zgrada, a da obala bude čista i da služi svima. Tada će sve mušterije ili zaposleni iz ovih firmi poželeti da dođu ili rade na takvom mestu jer je obala blizu i dostupna svima. Ili, na samoj obali možete napraviti JEDAN hotel ili JEDAN poslovni centar jedne firme, i za toliko smanjiti prostor koji je na raspoloženju korisnicima SVIH drugih hotela ili firmi. Isto kao i vrednost SVIH ostalih stanova, biznisa i hotela u zaleđu. To je elementarna matematika. Prosečna vrednost poslovnog i stambenog prostora nekog grada zavisi od stepena raspoloživosti i kvaliteta važnijih, pogotovo masovno potrebnih usluga, tj stepena zadovoljstva svih građana. Ako se deficitarne površine ne troše optimalno, recimo ubacivanjem sadržaja koji bi mogli biti i drugde, ili privatizacijom gde joj nije mesto, ili ekskluzivnošću koja opslužuje uzak krug korisnika i interesa, ili podržavanjem interesa jedne firme na račun interesa mnogih drugih, onda se i ukupni poslovni potencijali grada lokalno povećavaju ali u proseku smanjuju.
Ne može se očekivati od investitora da brine o ovakvim stvarima i radi na svoju štetu, ali bi grad morao. Koliko ja znam oslobađanje, a ne zauzimanje obala, je sada opšte prihvaćena urbanistička praksa. Neki gradovi su spremni da potrose po milijardu dolara samo da oslobode delove obale. Tek kad se planiraju potpuno nove gradovi, kad urbanisti nisu ograničeni zatečenim stanjem, postaje jasno vidljivo šta su elementarna saznanja modernog urbanizma. To se jasno vidi na slikama koje sam slao. Između obele reke i prvih zgrada je ogroman slobodan prostor. Čak su i klasičan ravan kej i šetalište napušteni u korist prirodnih obala, malih zaliva, dinamičnih otvorenih prostora, ali pre svega puno zelenila i puno mesta.
A šta će biti najznačajnije urbanističko nasleđe naše generacije, ono za šta smo baš mi, danas, odgovorni? Tržno-poslovni centar na Kalemegdanu, tržno-poslovni centar kod Jugoslavije, tržni centar kod Brankovog mosta, eventualno tržno poslovni centar Oblak ili njegov naslednik, i sam bog zna koliko će sve sličnih biznis objekata da bude u budućem Savskom amfiteatru. Za sada je siguran jedan, pogađate, tržno-poslovni centar. Naravno, na obali. Zar je naš originalni doprinos urbanizmu 21. veka da se obale reka koriste kao poslovna četvrt? To je silazak Beograda na reke?
Što se tiče Hotela Jugoslavija, on već, u svojim trenutnim dimenzijama, ima neverovatne poslovne potencijale koji bez problema mogu da finansiraju njegovu obnovu. Jedini objekat na samoj obali, koji dominira čitavim rukavcem Dunava, koji je u velikom parku, koji je idealan i za sportove na vodi i za svaku vrstu rekreacije, u i izvan vode. Sa Ratnim ostrvom preko puta i verovatno budućim mostom do njega, i sa ogromnom gustinom stanovanja tik iza sebe i dobrim komunikacijama. Sa mnoštvom ljudi koji stanuju tik iza njega i koji su svi potencijalne mušterije, i imaju generacijske navike da odlaze na to mesto. Na mesto na kome se VEĆ ne može proći od gužve. I sad sve to nje dovoljno za zaštitu i rekonstrukciju zgrade u trenutnim gabaritima, i za profitabilan biznis, nego treba dodati JOŠ hiljade i hiljade kvadrata (isto kao na Kalemegdanu) pa baš ovde dovesti i ljude koji kupuju frižidere, zimnicu, ili one koji baš tu treba da spavaju, stanuju ili igraju na berzi? Pa nije li to malo previše? Zašto preopterećivati ovakav prostor? Ionako deficitaran, veoma poželjan i sa jasnim profilom?
Ponuda i potražnja? Dobro, objavimo javnu ponudu za zaštitu i rekonstrukciju hotela - bez dogradnji - ali sa povoljnim uslovima, pa da vidimo ko će se sve javiti i sa kakvim ponudama za jedno ovako neverovatno mesto. Pa ćemo ONDA znati koliko su ove zamisli dobre ili loše. Pa, ako nema povoljnih ponuda, onda znamo na čemu smo. Pa ONDA, ponudimo pravljenje kule, bez ograničenja u visini. Ili rušenje celog hotela, ako je stvarno tako neprofitabilan i težak za revitalizaciju, pa da ljudi grade šta žele. To je redosled. Zašto sve mora biti u tajnosti i odmah? I tada će mnogo naših ljudi biti zaposleno, i tada će ćemo kapital pustiti da radi slobodno. U tome nema razlike. Jedino, što kad je sve javno, kad se koriste uobičajena pravila, tek onda slobodni kapital proizvodi najbolje rezultate. Ne ovako.
Čemu novinske priče o rekonstrukciji i oživljavanju hotela Jugoslavija kad od njega neće ostati ni traga? Noseće zidove ne računam jer to uglavnom niko nije video niti će videti. Ovo je kao klin čorba. Staviš klin u vrelu vodi, pa sve što treba za čorbu, i na kraju izvadiš klin. Poenta je da klin nema nikakve veze sa čorbom iako se ona po njemu zove. Tako smo ovde počeli sa rekonstrukcijom i oživljavanjem hotela, a završili sa činjenicom da je hotel na kraju potpuno izvađen iz čorbe. Naime investitor je efektivno dobio parcelu, odnosno lokaciju koja dominira čitavom obalom i na njoj radi nešto potpuno novo. Ja ga uopšte ne optužujem, jer jednostavno nemam za šta da ga optužim. Ali ako ne ide drugačije, dajte onda da srušimo hotel pa pomognemo i sebi i njemu. Onda smo i on i mi ograničeni običnim prividom i kosturom nečega što više ne postoji. Ja se iskreno nadam da postoje i druge varjante, ali ako ne ide, onda je ovo najbolji put.
Da li ovo više liči na plac u sred poslovne četvrti, ili na obalu reke?
Uzevši u obzir da se obale reke danas planiraju ovako.
