Mislim da bi ovde trebalo izneti tačne podatke u vezi rekonstrukcije Starog dvora.
Zgrada Maršalata je građena mnogo pre rušenja Simićeve kuće. U originalu je osnova bila iste forme samo prizemni niz stubova kvadratnog preseka. Korunović ju je nadzidao napravivši ono što je srušeno sredinom pedesetih godina.
Dragiša Brašovan nije kriv za rušenje ni ove ni zgrade Starog dvora, već za njegovu rekonstrukciju u najteže vreme, posle Drugog svetskog rata u doba najžešće oskudice i velikog nedostatka stručne radne snage. Osim toga na rekonstrukciji Dvora su u razna vremena radili i ovi arhitekti: Svetomir Lazić (koji je zgradu rekonstruisao posle 1925. godine spolja i iznutra), neimenovani arhitekti koji su je zakrpili u toku okupacije, zatim Aleksandar Đorđević i Momčilo Belobrk.
Vođen istinskim poznavanjem stilova Dragiša Brašovan je 1946. godine dozidao frontalni ulaz iz samog prilaza iz Kralja Aleksandra/Bulevara Revolucije, strogo poštujući zatečeni stil i prerađujući jednu, dotada potpuno nevažnu i arhitektonski slabo artikulisanu fasadu - što se može i videti sa zaostalih fotografija. U savremenoj javnosti se napisima vrlo neupućenih ljudi stvorila neka čudesna hajka na ovo doziđivanje koje je u svakom pogledu spolja prvorazredno arhitektonsko delo i predstavlja izuzetan primer pažljive i brižljive intervencije na osetljivom istorijskom objektu.
Osim toga, Brašovan je istom prilikom, posle oslobođenja dakle, rekonstruišući kapije iz Kralja Milana ulice obnovio i dinastičke simbole, što je posebno upalo u oči komunističkim rukovodiocima i te kapije su uklonjene, dok je veliki arhitekta umalo zaglavio zatvor (spasao ga je Moša Pijade).
Monumentalno centralno stepenište u Starom dvoru koje je nekako preživelo teško bombardovanje od 6. aprila 1941. godine, kao i mnogi drugi raskošni detalji demontirani su i odneti u Beč u toku okupacije, gde im se gubi svaki trag.