Најдепресивнија од свега (кад Вучко већ помену депресију) јесте широка распрострањеност људи који су испрва били престрављени ковидом (а шансе да ће умрети су им, с обзиром на узраст и немање хроничних обљења, испод 1 промила, дакле, мање него у друмском саобраћају), а сад се једнако плаше вакцине. На десетине их знам, почев од свастике (професор математике), куме (инжењер нискоградње), друге куме (др специјалиста гинекологије), колегиница и колега (све 7. стапен СС) - одреда сви смишљају најневероватнија објашњења зашто се не би вакцинисали (не признају, никако, да су антиваксери, не, таман посла): алергија на прашину (!), једном отекао зуб после посете зубару (!!), сумња на мултиплу склерозу (неоснована), астма, респективно, што пишу ови писмени.
Од почетка максималне мере, ништа дружење, деци бране да иду код другара кући, "не мора се на море сваке године"... а вакцина: "Па, чекам шта ће да ми каже неки лекар". Који? Па, не знам (одговорих: Погледај на гуглу шта кажу). Осврните се око себе и пребројте колико је таквих. Убеђени антиваксери су часни и нормални људи за све то. Овде треба тим психијатара да ради.
Мислим да би људи требало да се запитају да ли су били толико незадовољни својим пређашњим животима, да им је заправо добро дошао овај маскенбал. Али, ја их са своје стране молим да ми пређашњи живот врате: да се вакцинишу или не, њихова ствар, али да ми се скину са грбаче са својим паранојама и ограничењима да их не слушам и не гледам.