Teška tragedija, a malo se pričalo o tome.
Poginuli su pošteni ljudi, radeći u bednim uslovima za još bednije plate, umesto da ih ispoštuju, pojavili su se crnim škodama i audiJima sa skupocenom bundom i klimajući glavom radi kao neke potvrde šetali separacijom glumeći neku žalost, a u stvari dodatno su pljuvali žrtve, bolje da nisu ni dolazili.
Čak i meni laiku, jasno je da ta zgrada nije bezbedna i da je pitanje da li bi im u normalnoj državi iko dozvolio da obavljaju delatnost, al jok bitno je da se utovari što pre u voz i cepaj i tako da dođemo do ovih situacija.
Ljudi ovde uopšte nisu bitni, jer "Srbija ne sme da stane", a to da li će neko život da izgubi koga briga.
je*******o dana kada smo ovima dozvolili da nas zajašu.
Trulo, trulo, kao i sve drugo.
Još ništa se nije dogodilo na razrešenju tragedije u rudniku Soko. U neuređenoj, ili bolje, nepostojećoj, državi, nepoštovanje zakona, zaštite i bezbednosti nije neuobičajeno. I ko strada? Sirotinja!
Videli smo kako ministarka (ne)odgovara na pitanja novinara.
Ministar je tu da u u ime nas i za nas nešto uradi i obezbedi dad-niše njegov resor. Mi ga plaćamo.
Novinar je tu da u ime svih nas postavi pravo pitanje ministru koje bi postavio svako od nas, a tiče se f-nisanja zaduženja. I novinara plaćamo mi.
E sad, ministar je dužan da odgovara na novinarska pitanja, jer odgovara nama.
Posebno je to važno kad se tiče bezbednosti. Ali, kod nas pitanje odgovornosti svih vrsta ne postoji, jer javno mnjenje (apatični narod) nije ni za šta zainteresovan.
I dole bude tako, ginućemo na gradilištima, naplatnim rampama, rudnicima, gajićemo marihuanu umesto paradajza, proganjati poptene policajce...
Rudarski posao je ušao i u izreku da je najteži. A ako je već težak, ne mora da bude i nebezbedan. Mora da se ulaže i vodi računa o ljudima. Za tako nešto nam trebaju stručni, a ne poslušni ljudi na ljudi rukovodećim mestima. Bilo bi zanimljivo istražiti rukovodeće strukture rudnika.