Doći će vreme, negde pre a negde kasnije, kada ćemo se svi kao rasa, vrsta, kajati što smo se u 20. i 21. veku toliko oduševljavali velikim gradovima (iznad 500.000 - 1.000.000 ljudi) i toliko podređivali sve koncentrisanju ljudi, resursa, funkcija, moći u što veće gradove. Umesto da se radi na tome da se sve razvija i održava što je moguće ravnomernije i decentralizovanije.
Nekad se razmišljam koliko se u današnjim gradovima gubi para, vremena i živaca npr na saobraćajne gužve, a onda koliko ih se gubi ili će se gubiti na razna rešavanja toga - tunele, mostove, metroe... Deset milijardi ovde, pet milijardi onde, radnici za ovo, radni i za ono, mašine, krediti, rokovi, gužve usled radova, premeštanje gužvi s jedne tačke na drugu kad se završe radovi... Umesto da su u startu te pare, vreme i rad usmeravani da po zemljama bude veći broj manjih a uspešnih gradova, kojima ne treba odlazak do prestonice ili pak selidba tamo i za najmanju stvar. Tome je trebalo težiti, a ne razvijanju i hranjenju toliko košnica koje narastu, usisaju sve oko sebe, pa na kraju postanu disfunkcionalne i same sebi ponište svaki smisao i benefite.
Ovo ne kažem samo za Srbiju, ovo važi globalno. Gradovi kad narastu preko neke tačke, počinju da stvaraju više problema nego što rešavaju. I postaju sve gori za život kad su toliko veliki i mnogoljudni. I to će se najviše videti u ovom veku, kako neki svetski gradovi i megalopolisi budu dostizali rekordne populacije i probleme, a mnogi drugi gradovi (recimo svi iznad milion) budu počeli da budu osetno gora, odbojna i sve manje racionalna mesta za život.