U Delijo, ti baš zapinješ za Miška i onda ti se omakne po koja kontradiktornost samom sebi. Ja nisam demagog i ne prodajem priču radi priče, nego iznosim ono što stvarno mislim da je realno i pošteno. Primetio sam u svom skromnom životu da kad god čovek iznese neki tvrd i dosledan stav, koji jeste teško prihvatljiv, jer je težak za sprovođenje u životu, zahteva težak, teži i najteži put, odmah bude proglašen za demagoga. To je otprilike teza: zašto cepidlačiti? Ali to nije cepidlačenje, već principijelnost. Nešto što danas kao vrednost ne postoji, očigledno. Što mene neće sprečiti da i dalje budem principijelan, dosledan i uporan.
O čemu se ovde radi? Prvo država nije menjala zakone kako je htela posle 5 godina i dovela do pravne nesigurnosti. U procesu privatizacije prodavao se društveni kapital. Prilikom njegove procene, uknjiženo pravo korišćenja na građevinsko zemljištu vrednovano je nula dinara. Ne lažem, kunem se, vrednovano je 0 dinara. S obzirom da tadašnji zakon o planiranju i izgradnji iz 2003. godine nije poznavao institut konverzije prava korišćenja na izgradjenom i neizgradjenom gradskom gradjevinskom zemljištu u pravo svojine, mnogi investitori su to iskoristili, kupili društveno preduzeće i postali njegovi vlasnici. Preduzeće tj privredno društvo je imalo uknjiženo pravo korišćenja na zemljištu i na osnovu njega, kao i zbog toga što su na njemu postojali izgradjeni legalni objekti, dakle bilo je izgradjeno zemljište, dobijali gradjevinsku dozvolu za gradnju poslovno stambenih objekata.
Primer 1. Fabrika valjda čarapa Partizanka na Zvezdari koju je kupio MPC i iskoristio pravo korišćenja na tom zemljištu da izgradi poslovno-stambeni kompleks Oaza. Kada je u pitanju neizgradjeno gradjevinsko zemljište , tu je situacija bila drugačija: za one koji su bili raniji vlasnici tog zemljišta (99% fizička lica) pa su nacionalizacijom pstali nosioci prava korišćenja na neizgradjenom gradksom gradjevinskom zemljištu, za gradnju kao i promet, bilo je potrebno da dobiju pravosnažno upravno rešenje na osnovu čuvenog čl 84 Zakona o planiranju i izgradnji (gde je postupak trostepen) i gde se država iživljavala u opstrukciji ljudi da izdejstvuju to rešenje. Dok opet, za zemljište na kome su sad 99% pravna lica stekla pravo korišćenja na osnovu rešenja iz doba komunizma i devedesetih tzv dodelom zemljišta (naravno bez dinara), nije bilo potrebno nikakvo upravno rešenje, i oni su mogli dobiti gradjevinsku dozvolu da grade.
Primer 2. Ušće, gde su postojale 2 katastarske parcele: jedna od nekih 10 ari na kojoj se nalazila zgrada Ušća i druga površine 5 hektara, na koju se gle slučaja, protezala podzemna garaža Ušća, te je stoga i ona bila izgradjena, pa je prilikom kupovine zgrade Ušća, jednim aneksom preneto i pravo korišćenja na toj drugoj parceli od 5 hektara i tako smo dobili šoping mol sa izdatom gradjevinskom dozvolom.
E sad. Država 2009. godine donosi novi Zakon o planiranju i izgradnji i njime uvodi konverziju. Bez naknade i sa naknadom. Bez naknade ide izgradjeno zemljište, kod fizičkih lica, a kod pravnih samo ako služi za obavljanje delatnosti preduzeća kupljenog u privatizaciji i stečaju. Za neizgradjeno zemljište, konverzija bez naknade ide za fizička lica koja su raniji vlasnici zemljišta i njihovi pravni sledbenici od 1959. godine od danas, a sa naknadom za one koji su ga stekli dodelom. Da li je ovo rešenje u zakonu korektno i ispravno, i pošeno u krajnjoj liniji? Jeste. Nego šta nego jeste. Nadjite mu ozbiljnu manu?
E sad, (taj zakon je izgurao Dulić, da napomenem) kako bi izbegli upravo tu prbolematičnu situaciju, da će kupci kapiatala društvenog preduzeća reći: e pa mi smo mislili (na ovo ćemo se kasnije vratiti) da smo kupili i zemljište, oni se dovijaju i nalaze solomonsko rešenje da će prilikom utvrdjivanja cene konverzije biti uračunata cena po kojoj je plaćeno celo društveno preduzeće. To je dovelo do toga da je Mišković za Delreal hteo da ih izvara i kaže evo ja sam preprodajom preduzeća izmedju 2 moje firme čak i preplatio zemljište, pa je onda neko pukao i rekao, e ne može više tako, i na kraju Ustavni sud donosi jedinu moguću odluku, pazi jedinu moguću i najnormalniju odluku: pošto zemljište (tržišna vrednost zemljišta) nije vrednovana niti ušla u kapital preduzeća, zemljište niste ni kupili, nego možete samo da ga koristite za obavljanje delatnosti tog preduzeća, a ako hoćete da ugasite preduzeće i gradite na tom zemljištu, okej i to je vaše pravo samo onda morate prvo da kupite zemljište. Po tržišnoj ceni. Čisto i jasno kao dan.
Mišković je imao realno očekivanje da će kupovinom Autokomande doći i do zemljišta na kome će moći da gradi šoping mol, ali se prevario, jer je došao samo do prava (ekskluzivnog) da kupi zemljište od Grada ili Republike i da na njemu gradi. A ovi argumenti da će Mišković da gradi po regionu i te priče, videli smo kako je prošao u Hrvatskoj i Sloveniji i šta je sagradio i uradio, tako da mi je to malo degute. On se ovde bavio nečim drugim i nećemo sad o tome.
Da bih dalje elaborirao ovu temu, izneću još veoma ubedljivih agumenata. Igrom slučaja vodim jedan spor za zemljište kod Beogradske arene, ispred same Arene. I igrom slučaja došao sam u posed rešenja iz 1991 ili 1990 godine kojim se preduzećima tada društvenim preduzećima Energoprojektu i Napredu dodeljuje zemljište ukupne površine 40 hektara koje čine današnji blokovi 25, 26, 22, 29. Dakle pazi sad: dodeljuje se ni manje ni više nego 40 hektara zemljišta u sred srede u centru centra Novog Beograda. Bez jednog jedinog dinara. Besplatno se dodeljuje zemljište po njihovom zahtevu, radi izgradnje poslovnih i stambenih objekata. Oni uredno knjiže na osnovu tog pravosnažnog rešenja pravo korišćenja na tih 40 hektara zemljišta i na delovima tog zemljišta grade stanove, danas čuvene stanove kod Arene sa leve strane Napred, sa desne strane Energoprojekt. Uredno su ih izgradili i prodali. Cena 2008. godine je išla za te stanove i do 2.500 evra kvadrat. U redu. Lepo. Da li da napominjem da je svo to zemljište oduzeto i oduzimano od stanovnika sela Bežanija prethodnih 50-60 godina? Baš i od predaka pisca ovih redova. Zato danas imamo restituciju.
I šta sad - obrati pažnju: društvena preduzeća Energoprojekt i Napred ulaze u proces privatizacije (igrom slučaja oba po starom zakonu iz 1997. godine koji je podrazumevao podelu kacija zaposlenima itd, nebitno mogla su i prodajom po zakonu iz 2001. godine) i njihov društveni kapital se pretvara u akcionarski kapital, dakle kapital dobija svoj akcionarski iskaz tj njegova ukupna novčana vrednost se deli na odredejeni broj akcija i svaka akcija postaje hartija od vrednosti koja iskazuje deo tog kapitala. Medjutim, pazi: pravo koiršćenja na zemljištu koje poseduju Energoprojekt i Napred u tom momentu ne ulazi u vrednost ukupnog kapitala. Vrednost tog zemljišta je nula. Da ponovim još jednom: vrednost zemljišta na kome ta preduzeća imaju uknjiženo pravo korišćenja, jeste nula. Evo ne zanima nas drugo zemljište, samo ćemo da se zalepimo za ovih 40 hektara. Pravo korišćenja na njima u kapitalu preduzeća vredi nula. Zato je i cena akcija prilikom preuzimanja tih preduzeća bila potcenjena. I on preuzima to preduzeće putem kupovine akcija od malih akcionara po potcenjenoj ceni akcija i stiče vlasništvo nad preduzećem koje ima uknjiženo pravo korišćenja
Da li je normalno, najnormalnije i elementarno, kad je to zemljište pootimano već od nekoga, sada dodeljeno nekome, da on plati konverziju po punoj tržišnoj ceni i tako stekne pravo na gradnju? Pa zar stotine hiljada kvadrata izgradjenih na zemljištu stečenom bez dinara do sada nisu dovoljna kompenzacija za to što više ne može tako i što zemljište mora da se plati? Voleo bih da neko iznese neki ozbiljan argument. Zato je odluka Ustavnog suda jedina moguća. Da se plati zemljište 100% tržišne cene, bez ikakvih popusta.
Delijo, takvo rešenje je izlazak iz okova komunizma, a tvoji predlozi da se gradi bez plaćanja su recidiv komunizma. Evo sad sam nacrtao. Drugo, nema tu nikakvog uličarstva, nego uvodjenja reda u sistem. Hoćete zemljište? Nema problema, samo ga platite. I evo vidimo da neki sasvim uredno to plaćaju po punim tržišnim cenama, ja ih navedoh u prethodnom postu. Nema nikakve obmane investitora: lokacija je urbanistički rešena, predvidjena komercijalna zona i samo fali da dodelimo zemljište nekome da gradi. Ovo je definicija komunizma. Čista definicija komunizma: zemljište smo oduzeli (oteli od pravih vlasnika), doneli smo GUP i sad samo da ga dodelimo i da neko gradi i da delimo stanove radi rešavanja stambenog pitanja (i onda neko dozvoli da te stanove otkupimo za 10 maraka i još neko kaže na to: a to što je uradio, niko ga nije terao na to) i Bog na nas vidi.