ViktorViktor
Higher intermediate
- Učlanjen(a)
- 29.02.2016.
- Poruke
- 795
- Pohvaljen
- 2.427
U SFRJ je nezvanično bilo rentijerstva koje je bilo ograničeno na vlasnike (cca 10% stanova), uglavnom stariji ljudi koji izdaju sobu ili stan da dopune budžet.
Ako si imao dva stana od države, bilo je nepopularno da jedan izdaješ jer onda ispada da ti je višak i da ti ne treba, dakle vrati stan, jer si ionako nosilac stanarskog prava pa je i taj to obavljao da ne čuje komšiluk, bez ugovora, regulisanja statusa stanara i plaćanja poreza što je ostala navika do dan danas.
Pošto narod (koji je rešio stambeni problem) nije imao para a ni potrebe da kupuje novogradnju, a i nije bilo toliko popularno (smisao stana je život u njemu a ne izdavanje i parazatiranje kako se tada smatralo) što i ima rezona, ljudi su zidali te vikendice da imaju za korišćenje, ili ulagali u zanatske radnje, male kafiće i slično.
Određivanje veličine stana: dakle drug Petrović ima dvoje dece i treba mu trosoban, drug Avramović je neženja treba mu garsonjera. Dobiju od firme ili SIZ ako su neproizvdna delatnost
Što se tiče kasnije priče i širenja porodice odnosno odrastanja dece, drugu Petroviću porasla deca (a njegovo preduzeće neće imati nove stanove na raspolaganju naredne dve tri godine) daje oglas u novine "menjam trosoban za dva manja", javi se drug Avramović i drugarica Aleksić koji su se u medjuvremenu smuvali a oboje imaju male stanove, napravili decu i treba im veliki stan, firme vlasnici daju saglasnost da bi rešila probleme svojih zaposlenih. Naravno bilo je i tu jurenja veza u firmi, povlačenja za rukav, podmićivanja itd, niko to ne spori.
Ako postoji neka razlika u vrednosti tokom razmene, firma A duguje firmi B neki iznos (ili stambenu jedinicu u budućnosti, kredit, sobu u odmaralištu na moru..), dakle dogovore se i rešen problem.
Ako si imao dva stana od države, bilo je nepopularno da jedan izdaješ jer onda ispada da ti je višak i da ti ne treba, dakle vrati stan, jer si ionako nosilac stanarskog prava pa je i taj to obavljao da ne čuje komšiluk, bez ugovora, regulisanja statusa stanara i plaćanja poreza što je ostala navika do dan danas.
Pošto narod (koji je rešio stambeni problem) nije imao para a ni potrebe da kupuje novogradnju, a i nije bilo toliko popularno (smisao stana je život u njemu a ne izdavanje i parazatiranje kako se tada smatralo) što i ima rezona, ljudi su zidali te vikendice da imaju za korišćenje, ili ulagali u zanatske radnje, male kafiće i slično.
Određivanje veličine stana: dakle drug Petrović ima dvoje dece i treba mu trosoban, drug Avramović je neženja treba mu garsonjera. Dobiju od firme ili SIZ ako su neproizvdna delatnost
Što se tiče kasnije priče i širenja porodice odnosno odrastanja dece, drugu Petroviću porasla deca (a njegovo preduzeće neće imati nove stanove na raspolaganju naredne dve tri godine) daje oglas u novine "menjam trosoban za dva manja", javi se drug Avramović i drugarica Aleksić koji su se u medjuvremenu smuvali a oboje imaju male stanove, napravili decu i treba im veliki stan, firme vlasnici daju saglasnost da bi rešila probleme svojih zaposlenih. Naravno bilo je i tu jurenja veza u firmi, povlačenja za rukav, podmićivanja itd, niko to ne spori.
Ako postoji neka razlika u vrednosti tokom razmene, firma A duguje firmi B neki iznos (ili stambenu jedinicu u budućnosti, kredit, sobu u odmaralištu na moru..), dakle dogovore se i rešen problem.
Poslednja izmena: