Херој на бициклу
Ауто-механичар из Крагујевца Братислав Стаменковић завршио маратон Париз–Брест–Париз у задатом времену – 1.230 километара прешао је за мање од 90 сати, а усред вожње је напунио 68 година
(Фото Лична архива)
Крагујевац – Три дана и четири ноћи без сна, по врућини, киши и кроз маглу која је допирала са Атлантског океана, возио је Братислав Стаменковић непрестано, уз краткотрајне одморе на контролним тачкама, док није стигао до циља. На париском „Велодрому” дочекала га је бројна француска публика која је одушевљено поздрављала сваког пристиглог такмичара.
Било је то 20. августа у зору, када се за исцрпљеног, али радосног Брацу, познатог крагујевачког ауто-механичара, завршио чувени бициклистички маратон Париз–Брест–Париз, који се одржава још од 1891. године. На „Рандоне” (дуго путовање), кренуо је 16. августа увече, а стазу од 1. 230 километара превалио је у задатом времену, за мање од 90 сати. На циљ је овај времешни маратонац стигао за 83 сата и 40 минута.
– Тек у Бресту сам схватио да ми је рођендан, 18. август, да пуним 68 година. Невероватан осећај – прича Браца Стаменковић, док ми, у неверици, размишљамо да му затражимо личну карту, да проверимо.
Браца је бициклизмом активно почео да се бави тек 2006. Због дискус херније (обољење кичмених пршљенова који притискају нерве) почела је да му се суши десна нога.
– Било је или инвалидска колица, или бицикл. Изабрао сам ово друго. Сад стојим на прстима десне ноге, а не пијем више ни лекове за притисак. Бицикл је чудо, најбољи лек. Кад ме је задесила невоља, имао сам 94 килограма, сада сам на 77. Хлеб једем и не једем, бело месо и риба обавезно, а пред вожњу поједем једну димљену вешалицу. Црвено месо даје снагу – објашњава овај ауто-механичар.
Да би учествовао у „бревет” вожњи, за кратко време је морао да стекне завидну кондицију и провери себе на домаћим маршрутама од 200, 300, 400, 600 и хиљаду километара. У години „Рандонеа” треба одвозити све те деонице, сем најдуже. Тако се добија „бревет” сертификат, за који су одговорни наше судије са лиценцом француског бициклистичког савеза који је, уз „Тур де Франс”, организатор маратона Париз–Брест–Париз.
– Овај маратон се вози сваке четврте године. Број учесника је лимитиран на 6.000. Око 80 одсто су активни спортисти, а међу учесницима има и инвалида, такмичара без ногу који имају специјална возила и педале окрећу рукама, слабовидих који возе у тандему. Стићи на циљ у року, не одустати, то је прави подвиг. Французи такве своје такмичаре славе као националне хероје. Код нас је другачије. Неки бициклисти из Крагујевца ни руку нису хтели да ми пруже – помало је утучен наш херој.
„Рандоне” није трка, победник је свако ко у задатом времену стигне на циљ. Постоје три групе такмичара: 80, 84 и 90 сати. Сваки такмичар – објашњава наш саговорник, који се због година определио за трећу групу – бира време за које мисли да може да превали нимало лаку стазу.
– Стаза је валовита, као негде у Шумадији. Готово 12 километара су успони, негде чак и 14 степени. А за четири дан, колико траје вожња, време може потпуно да се промени. Из жеге одједном улазите у кишу или маглу која се појави кад се приближите Атлантском океану. Температура ваздуха је некад била 31 степен, а некад свега пет. Ипак, најтеже је то што не можете да спавате. Сан вас највише мучи, не толико физичка исцрпљеност. Незгодно је и кад останете сами на стази, поготово ноћу. Не познајете пут, а контролне тачке не смете да промашите. На претпоследњој сам се збунио, мислио сам да је крај, кад су ми рекли да има још – прича Браца, који је на циљу, каже, био лакши за три и по килограма.
Свако од такмичара има наногвицу са чипом са ког се очитава пролазно време, просечна брзина и други важни подаци. На стази има 18 контролних тачака, а две провере су ненајављене. Пехови су чести.
– На 285. километру оборио ме је један Јапанац, а пукла ми је и гума. То се, срећом, десило на свега стотинак метара од четврте контролне тачке. Кад вам се деси пех, можете да позовете организатора. Званичан језик је француски, а онда вас машина пита на ком језику желите да говорите. Тада вам се јавља оператер који може да вам пошаље, или механичаре, или болничаре. Иначе сте током целе вожње сами – објашњава наш саговорник.
Из Србије је пут Француске ове године кренуло 19 такмичара са „бревет” сертификатом. На циљ је стигло њих 15, четворица су одустала. Стаменковић је био једини из Крагујевца. Око припрема и одласка помогао му је БК „Раднички”, чији је члан, а имао је и спонзора.
На овогодишњем „Рандонеу”, каже Браца, било је такмичара из целог света. Осим Француза, учествовали су Немци, Алжирци, бројни Кинези...
– Неке од њих ћу, надам се, ускоро поново срести. Лондон–Единбург–Лондон, маратон од 1.400 километара, вози се 2017.
Бране Карталовић