Već sam objašnjavao zašto nekad preferiram kolovoz nasuprot trotoara i biciklističke staze. Pod jedan, nemam problem sa vožnjom po kolovozu i ostalih automobila. Smatram da veoma dobro sagledavam situaciju i predviđam tuđe poteze. Naravno, iza toga mora da stoji iskustvo u vožnji gradskim ulicama kako biciklom, tako i automobilom.
I tako dolazimo udobnosti i brzine i bezbednosti. Tvrdim da se bezbednije, preglednije i brže prelaze raskrsnice kolovozom nego trotoarom (stazom).
Brže - nema ivičnjaka i pešaka.
Bezbednije i preglednije - kada si na kolovozu drugi vozači te bolje vide
Naročito je to izraženo kada se prelazi rasksrsnica sa sporednom ulicom. Evo primera baš pored moje zgrade.
Kada se ide stazom moraš da paziš na kola, naročito ona koja skreću u uličicu. Vozači uglavnom ne mogu da isprate bicikle jer se kreću mnogo brže od pešaka.
Ako idemo stazom, prvo moramo da usporimo zbog ivičnjaka (ovde je barem oboren na delu za pešake), ako se prati staza, mora da se uspori zbog ograde i krivinice.
Kolovozom je ravno, nema usporavanja i ovi što se uključuju iz sporedne ulice te vide.
I zamislite sada nastavak vožnje skroz do kraja ulice gde ovakvih mesta ima nekoliko, a na kolovozu nema nikakvih prepreka. Čak se i ležeći policajci mogu izbeći vožnjom uz ivičnjak.
Narodnih heroja je još dobra jer su tu ivičnjaci upušteni ili ih nema, ali Milutina Milankovića je horor, ali je pozitivno što je desna traka skoro uvek slobodna i može da se vozi bez ikakvih problema.
Kod kolovoza su najveći problem isključenja sa mostova gde biciklista ide pravo. To je zaista horor.
