Мени се једном десило да је једна девојка у препуном аутобусу скоро па легла на мене. Са једне стране логично јер је аутобус био препун али са друге стране обсцено јер се таре о мене како се аутобус клати.
Pa slično se i meni dešavalo nego mi bilo bezveze da prvi i jedini iznosim to ovde, odnosno da ne budem prvi koji će da probija led.
U jednom slučaju, imao sam čini mi se oko 25 godina. Sedeo sam u polupraznoj Katici. Jedna zgodna i simpatična devojka otprilike mojih godina, je stajala pored mene. Iako je, kažem, tramvaj bio skoro pa prazan. Vremenom se pribila uz mene tako da se međunožjem-kukom prislonila na moje rame.
E sad pošto sam ja bio muškarac a ona žensko, nisam uopšte hteo da kalkulišem da li se tu očekuje nešto od mene ili ne, da ne bi posle čak ispalo da sam ja manijak.
Tako da sam ćutao i mirvao. A i nije mi smetalo. Sedeo sam tako neko vreme i onda je naišlo moje stajalište. Kad sam ustajao pogledao sam u nju ali je ona skrenula pogled i gledala kroz prozor. I to je to.
Imao sam još par blažih situacija sa devojkama na koje sam i zaboravio. Pa me Noki sad podsetio s ovim pitanjima. Recimo stojim u gužvetini i držim se, i trudim se da ne izlazim iz svog prostora kada vozilo cimne. Pa ipak, koliko god se ja trudio, desi se da se neka devojka tako postavi da se dodirnemo telima. Ajde jednom, drugi put, ali treći put već osetiš da se druga osoba namešta tako i da joj to prija. Moj stav, a verujem i većine muškaraca, je tada bio - neću da izlazim iz svog prostora, ali neću vala ni da se sklanjam pred devojkom.
Pogotovu ako ne smeta dodir. I onda ostanemo tako i oseća se blagi indirektni dodir. Dešavalo mi se slično i kada bih sedeo pored nekih. Sedim i mirujem, znači ja se NE pomeram, ali ona sama pomeri ruku ili nogu tako da se kože dodirnu. I ništa, sedimo tako. Oboje znamo šta se desilo, oboje vidimo i osećamo, ali ako ne smeta nijednoj strani, šta fali. I uvek bi se završavalo ćutanjem.
Jedinu neprijatnu situaciju imao sam sa starijim čovekom u 33ci koji se toliko postepeno i perfidno približavao meni dok smo stajali na putu od Trošarine do Autokomande da sam shvatio šta se dešava tek nakon 10 stanica, na Autokomandi, kada sam osetio dodir podlakticom. Međutim, ionako sam već na sledećem stajalištu morao da siđem da presedam tako da nisam ni imao vremena da razmišljam nego sam morao da izađem. I tek posle dok sam čekao sledeću liniju, sam shvatio šta se zapravo desilo. Možda sam u početku bio iziritiran, ali posle sam se više mislio ''gde baš mene nađe bogte''.
Sve te situacije desile su mi se u periodu od srednje škole do npr 25. godine. Što se i uklapa, jer su to godine kada je i suprotan pol skloniji ludorijama i impulsima. Verujem da se kod nekih radilo o hormonima, a verujem da se kod drugih radilo o usamljenosti. Jer ljudi su danas strašno usamljeni, iako većina nikad ne bi priznala, a pogotovu ženske osobe.