U vožnji je sasvim moguće da se točak popusti i da dođe do problema, posebno u gradskoj vožnji u stani- kreni režimu. Gradski autobus danas ima startova koliko kamion u dugolinijskom saobraćaju nema za 100k km.
Zato jeste važan kvalitet, ali još više do izražaja dolazi održavanje i kontrola.
Ako bismo da maštamo o uređenoj i pravnoj državi, u ovom slučaju bi bio niz uhapšenih i osuđenih, uključujući vozača. Sad ću napamet da pričam i da donosim pretpostavke, ali je istovremeno to i onako kako smatram da treba da bude sistem.
Da krenem od vozača. Pravilnik i zakon bi trebalo da predviđaju obavezu vozača da na poslednjoj stanici/okretnici proveri vozilo sa svih strana i unutra. Molim sad bez izgovora "kako kad nema vremena, radi 12 sati bez prestanka, itd". Dakle, provera čistoće, ali važnije bezbednosti vozila.
To isto čini i pri preuzimanju vozila, bilo od drugog vozača ili kada vozilo izlazi iz garaže.
Tu je onda i taj glavni kontrolor koji pušta vozilo iz garaže. A onda i mehaničar, koji mora da se pobrine da je vozilo tehnički ispravno i bezbedno za vožnju. To podrazumeva i inventar u garaži/radionici, zamenski delovi koji su sertifikovani, a ne metoda "može proći".
Zatim rukovodstvo preduzeća, koje će da proverava rad, da se drži zakona, da ne tera vozače da voze od zakonskog maksimuma, da obezbedi sve kako bi mehaničari mogli da rade svoj posao, a vozači da voze odmorni i kvalifikovano. Tu je onda i kontrola kvaliteta bitna, koja će pri nabavci vozila da proveri sve i da da zeleno svetlo za puštanje u saobraćaj.
I onda vlast, koja mora da donese zakone i pravilnike kojima će se obezbediti kvalitetan i bezbedan sistem upravljanja javnim prevozom, gde nije moguća malverzacija, mito i lažni tehnički pregledi, itd. I na kraju da oni primenjuju taj zakon zajedno sa nadležnim organima (policijom).
Svi oni u nizu su najverovatnije odgovorni. Nema samo jedne odgovorne osobe, tako da bismo u pravnom sistemu trebali da očekujemo hapšenja i tužbe na svim nivoima. Svako od njih je odgovoran. Nemojte da se pretvaramo da nisu. Jer je, na kraju, i ćutanje - odobravanje. Pa i vozač, i mehaničar, i šef, i ko god u tom nizu ćuti o užasnim uslovima, o nebezbednim praksama - taj snosi isto odgovornost. Ako ne pravno, onda bar moralno.