Dozvoliću sebi da se oglasim o ovom zločinu. Dan kasnije, kada su mi bes i emocije popustile.
Već vidim da će biti duže pa se izvinjavam, ali ću bar svoj bes da ispraznim.
Kada sam juče pročitao vest na portalu jedne televizije, na osnovu tada dostupnih činjenica, odmah sam stvorio neku svoju pretpostavku o događaju, čak i ostavio komentar na članku (što inače nemam običaj da radim).
Napisao sam da mislim da sve govori u prilog da je reč o situaciji iza koje se krije težak poremećaj ličnosti po tipu psihopate odnosno sociopate (Puna dijagnoza disocijalni poremećaj ličnosti, Međunarodna klasifikacija bolesti F 60.2). Kako je vreme prolazilo ta moja pretpostavka se sve više potvrđivala.
Psihopate (sociopate) su osobe duboko izmenjenog ponašanja. Trajni poremećaj. Nastaje već u detinjstvu, a najkasnije u pubertetu. Posledica je ,,unutrašnje strukture ličnosti” sa kojom se rađa, odnosno koja je urođena, genetska u kombinaciji sa uslovima sredine tokom odrastanja u detinjstvu. Sredina može da modifikuje težinu poremećaja koji se može manifestovati od blažih oblika koji su čitav život bez dijagnoze, ali čudni za okolinu, do izuzetno teških oblika. Učestalost pojave je oko 4 % za muškarce i oko 1 % za žene. Oni su svuda oko nas i sa njima se svakodnevno srećemo.
Evo njihovih odlika pa možete shvatiti koliko je takvih oko nas.
Psihopate karaktariše vrlo često velika inteligencija. Samoživi su (egocentrični) sa osnovnim ciljem da zadovolje svoje potrebe. Bez pravih i iskrenih emocija. Nemaju empatiju prema drugim ljudima. Nemaju sposobnost kajanja ni osećaj krivice. Manipulativni su, sposobni da se uvuku pod kožu. Ne uzima u obzir ni svoju ni bezbednost drugih, spremni na rizike. Ne poštuju društvene norme ni zakone koje krši do mere kada može izbeći kaznu. Vredni su što im uz inteligenciju omogućava visoko školovanje. Teže da se domognu višeg društvenog položaja kako bi imali moć. Često šarmantni, uredni, uglađeni sa dobrim manirima ali znaju i da koriste zlostavljanje i pretnje kako bi kontrolisali druge. Imaju ideju veličine i visoko mišljenje o sebi, da su vredniji od ostalih i da im više pripada. Imaju potrebu za pokazivanjem uspeha i moći kroz pokazivanje materijalnog uspeha, posedovanje statusnih simbola. Pokazivanje da su jaki i opasni (arogantno ponašanje, bahata vožnja). Pojačanog seksualnog nagona, promiskuitetni, često seksualno ekscentrični, a svoju moć i položaj koriste za zadovoljavanje seksualnih nagona često i kroz ucene (npr. šef ka zaposlenom, profesor ka studentkinji). Ljubavne veze lako uspostavljaju ali ih jako teško održavaju. Zahvaljujući inteligenciji mogu da privremeno prilagode ponašanje u cilju da bi to iskoristili kao sredstvo za ostvarenje cilja. Da bi postigli cilj koji su zacrtali menjaju oblik ponašanja npr prvo probaju na šarm, ako ne prođe sledi direktan zahtev, zatim ucena, na kraju pretnja fizičkim nasiljem kako bi došli do cilja. U krajnjem slučaju koriste fiziču silu, zločin ali uvek vodeći računa da sebe sačuvaju od kazne. Kada primene silu i zločin to rade promišljeno, a ne u afektu.
Većinu navedenih odlika sam video kod ovog deteta. Ovakvog ga nije napravio ni internet ni televizija ali su možda povećali težinu poremećaja koji već ima. Ali na težinu samog poremećaja su još više uticale neposredne porodične okolnosti. Forsiranje uspeha, škole glume, jezika i ko zna čega sve ne uz to. Zbog naslednih elemenata možda su i roditelji imali crte ovog poremećaja (verovatnije samo jedan jer je drugi partner vrlo često žrtva psihopate, dvoje takvih ne mogu da opstanu zajedno ni 5 minuta). Po životnom stilu oca mnogo toga se uklapa. Kažu uspešan doktor, a po čemu to? Poznat možda jeste, to se uklapa u sliku ali stručno uspešan je već druga stvar. Izabrao je specijalizaciju koja je visoko materijalizovana, bez kontakta sa pacijentima u koju se ulazi uz veliko laktanje. Radi za privatnu ustanovu koja dobro plaća. Baratanje sa pištoljima koji mu povećavaju osećaj moći. Ako je bilo crta ovog poremećaja i u porodici onda tu nije bilo ni prave ljubavi ka detetu.
I na kraju krivi smo svi kao društvo zato što smo stvorili ili dozvolili da se stvori sredina idealna za psihopate. Da se razmahnu u svom punom kapacitetu.
Ne postoje više mehanizmi koji koče psihopate da se rasplinu. Kako su to ličnosti koje vole sebe i svoj integritet uz zavidnu inteligenciju oni stalno hodaju po liniji dozvoljenog, po ivici noža. Kada im zapreti opasnost po lični integritet oni koče. Ta opsnost je nekada bila šamar roditelja, podvikivanje komšije, čupanje zulufa od strane profesora nakon čega bi sledio prezir drugova iz odeljenja i sredine, izbacivanje iz škole ili popravni što bi omelo dalje školovanje i uspeh. U krajnjem slučaju prezir društva zbog neprihvatljivog ponašanja što je od njih pravilo gubitnike što im ne ide uz profil… Takvih kočnica više nema.
Važne su samo materijalne vrednosti, statusni simboli koji se ističu. Sva sredstva su dozvoljena da se do cilja dođe. Prekovremeni radni sati, dežurstva, službeni putevi, a za decu nema vremena za njihove emotivne potrebe. Laktanje, gaženje preko mrtvih, nedostatak emocija i empatije, sklonost manipulaciji, laganju i slično su postale društveno prihvatljivi i vrline pri zapošljavanju, postali su idealni šefovi, menadžeri, direktori, načenici. Društvene norme postavlja šljam, bio on u rijalitiju, muzici, filmu i umetnosti, nauci…. Bahaćenje, materijalni statusni simboli su postali uzor, cilj kojme se teži. Selfi na profilu sa obale Pacifika se više ceni od uživanja u samom letovanju, moru i morskoj obali. Živi se u virtuelnom svetu, umesto da se deca sama igraju provode vreme na internetu gledajući kako se drugi igraju i zabavljaju.
Društvenih kočnica više nema. Autoriteta nema. Zadovoljavanje ličnog interesa je postao jedini cilj. Profesori su šikanirani, nemaju pravo da podviknu, nisu zaštićeni od sistema. Učenici prete roditeljima, sudskim tužbama. Policija i sudstvo sputani sporim procedurama. Nastavnike obuzela apatija, najbolji su za sve kada svi učenici imaju dobre ocene pa se tako i ponašaju jer je tako najlakše i jedino izdrživo.
Pištolj je ovde periferan. Iskorišćen je jer je bio dostupan. Da nije bio dostupan pištolj bilo bi nešto drugo, možda još gore, brojni načini su lako dostupni kao npr. prosuto gorivo u učionici koje bi zapalio uz zabravljivanje vrata učionice. Ili bi poslužio decu u odeljenju domaćim kiflicama gde bi u brašno samleo otrovne semenke skupljene po vrtovima ispred zgrada u gradu, a za koje ne postoji protivotrov, a dovoljno je jedna ili dve semenke da dovedu do smrti (kada sam lično jednu takvu biljku, nakon što sam je zatekao ispred jedne stambene zgrade u Beogradu počeo da gazim i čupam bio sam napadnut od lokalnih gospođa kao najveći vandal).
Za pištolj je neverevatno koliko je bio precizan. Odnos broja utrošenih metaka i upucanih je prosto neverovatan. Takav rezultat ne bi postigao ni specijalac. Sa jedne strane pištolj je jako neprecizno oružje, pogoditi čoveka iz pištolja na rastojanju od 20 m je ogroman uspeh. Ali ono što ovde više fascinira da njemu ruka nije zadrhtala, on je bio potpuno miran dok je nišanio i to ne u jedno dete, već redom. Takav mir nebi imao ni pripadnik neke antiterorističke jedinice, takvu hladnokrvnost i ravnodušnost. Ovo tek pokazuje koliko je dubok duševni poremećaj kod ovog deteta.
Još jednom izvinite na dugom tekstu ali baš me je pogodilo sve ovo, posebno zbog mog sitnog deteta koje okružuje sve ovo.
Imamo dobru genetiku al svi stranci su zarad svog interesa pronovisali antirasizam, globalizam kroz prosvetu da bi se okupatori slobodno mogli našim kotistiti, jer za to prvo moraš ubediti ljude da su svi lhudi jednaki, i da je tvoja zemlja i svačija
