Krajem XIX. veka izgradnja
Ajfelove kule u Parizu izazvala je ogromnu polemiku, tada je grad bio sazidan od kamena, nijedna zgrada nije bila visa od 7 spratova a najvisi objekat u gradu bile su kule Notre Dame.
Postaviti u sred niskog kamenog burzoaskog grada celicnu skalameriju od 300m tada je gledano kao da neko danas ponudi da se napravi brdo od gomile plasticnih otpadaka u centru grada. Celik u to doba koriscen iskljucivo u industriji i za mostove, niko nije bio spreman da ga prihvati u gradu. Cak su i napredni amreikanci celicne zgrade oblagali kamenom.
Neki su se pak bojali da ce vetar da je obori na obliznje zgrade...
Ipak kula je podignuta i postala je
simbol nove epohe za grad.
1971. na konkursu za
Muzej savremene umetnosti "Georges Pompidou" u samom centru Pariza, mlade arhitekte Renzo Piano i Richard Rogers osvajaju prvu nagradu sa objektom koji je 3 puta visi od svih okolnih zgrada u centru grada i cije su sve tehnikalije i struktura postavljene spolja, na fasadi, kako bi se oslobodio unutrasnji prostor za sadrzaj muzeja. Cist jeres.
Ceo akademski Pariz podigao se na noge protiv "svemirskog broda" ili "rafinerije" kako su projekat nazivali ali objekat je podignut, postao jedan od najposeceniji kulturnih centara na svetu, oziveo citav centar grada i naravno postao ikona jednog doba.
Valja napomenuti i da su jedino Piano i Rogers ponudili resenje gde objekat zauzima samo polovinu dodeljene parcele dok druga polovina postaje veliki
gradski trg, "piazza", koja je danas jedan od najzivljijih prostora u gradu.
Na tom trgu se nalazi i kulturni centar Srbije (jedini u svetu)
Fujimotov porojekat ima potencijal slican prethodnim primerima.
Zamislite samo da je prihvaceno Redzicevo resenje sa aerodromskoom pasarelom i dzinovskom kutijom.
Fujimotovo zdanje moze da postane
nesto posebno, i formalno i funkcionalno.
Formalno vec ima status
ikone, nikada vidjen i jedinstven oblik, ima smek, ima svoj karakter, ne ostavlja posmatraca ravnodusnim.
Uz to Fujimotov minuli rad a i napredak od skica sa konkursa do danasnjeg idejnog projekta dokazuju da je i te kako sposoban da lepu zamisao pretoci u
jos lepse pravo zdanje.
Glavni nedostatak projekta je
programska magla, to jest istinska namena prostora i ravnoteza izmedju kulturnog, kreativnog i komercijalnog sadrzaja.
Ipak arhitekta je uspeo da tu maglu nekako prevazidje subtilnim krojenjem veze izmedju otvorenog i zatvorenog
javnog prostora, stvarajuci tako celinu koja ce lako moci da podrzi raaznovrsne programe a da ne izgubi sopstveni smisao i skladnost.
Tezak zadatak savladavanja visinske razlike izmedju beton hale i Kalemegdana resava laganim pasarelama, pitanje je kako ce to zaista izgledati u stvarnosti i koiko ce biti prakticne i voljene ali s'obzirom koliko je kvalitetno do sada projekat napredovao ne sumjam da ce
i one sazreti.
Novi objekat i drevna tvrdjava. Objekat niti zaklanja tvrdjavu koja je visoko iznad njega i daleko prostranija, niti pokusava da se sa njom zaista veze, oni su razliciti,
zive zasebnim zivotima u istom prostoru, jedno uz drugo, u obostranom razumevanju, kao Pobednik i Sahat kula na Kalisu, kafana znak pitanja i moderna zgrada pored nje, generalstab i zgrada vlade, stari grad i Novi Beograd.
Grad je ziv organizam, nekada je Tvrdjava bila puna vojnih objekata, 30ih je u donjem gradu uz tvrdjavu projektovan olimpijski stadion u duhu naci neo klasicizma, u gornjem gradu razni sadrzaji kao produzetak gradskog jezgra, nakon toga postaje park-tvrdjava, u rovove se postavljaju sportski tereni (sto mi se licno mnogo svidja, narocito sljaka sa teniskih koja savrseno pase bedemima u opeci, tereni tvrdjavu cine zivom)...
Projekat oblaka je istorijski gledano jedno od najumerenijih resenja, skladne nenametljive proporcije, polozaj tik uz tvrdjavu ali izvan nje, veza reke i grebena, jednom recju
elegantan.
Ako se Fujimoto do kraja potrudi kako je krenuo dobicemo objekat na koji ce i nasa a i buduce generacije sa razlogom biti ponosne.
Ajd ziveli 
