Сакривање Калемегдана
Милорад Х. Јевтић
Недавна изјава мр Дејана Васовића, градског архитекте, да се припрема пројектна документација за реализацију идејног решења јапанског архитекте Су Фуџимота за вишенаменски објекат на Савском приобаљу код Бетон хале изазвала је различите и, колико је мени познато, у већини неповољне реакције. Поводом ове изјаве јавно се, на пример, огласио претходни градски архитекта Ђорђе Бобић у интервјуу "Политици" рекавши да "нема довољно хвале за сам објекат, али уз замерку да ће се он наћи на погрешном месту" и да "међународни жири није осетио тај простор на коме почива биће Београда".
Износећи овде свој став о овом пројекту желео бих да подстакнем изношење више мишљења пре него што се заврши главни пројекат и, следствено томе, покрене његова реализација. Додуше постоји могућност да код израде главног пројекта дође до извесних измена, али ће основна ауторска концепција бити свакако задржана.
Реч је о идејном пројекту који је добио једну од две равноправне прве награде на великом међународном конкурсу одржаном прошле године. Између 135 елабората пристиглих са свих страна света међународни жири је донео доиста "чудну" одлуку да прву награду, поред Фуџимота, добије и тим београдског студија "Аркус" предвођен Браниславом Реџићем. Израз "чудна" је употребљен, јер је жири једностепени конкурс својом одлуком на известан начин претворио у двостепени препустивши расписивачима (Скупштина града и Урбанистички завод) да се у "другој фази" одлуче да ли да пуну предност дају једном или да комбинацијом одговарајућих елемената из оба предложена решења пронађу ново. Израз "чудна" иима и другу страну у околности да су награђени пројекти толико међусобно различити да је неко њихово међусобно комбиновање скоро незамисливо.
И, да се сада вратим на најаву да се припрема реализација Фуџимотовог идејног пројекта уз евентуално коришћење неких идеја из Реџићевог рада. Да видимо о каквој се пројектној идеји ради:
Предлог јапанског архитекте је несумњиво изузетно маштовита и оригинална замисао каква се ретко среће и на широкој светској архитектонској сцени. Спирални габаритни вртлог или бели облак, како своје дело види архитект Фуџимото, спустио се уз Савско пристаниште на велику површину у подножју Калемегдана. Структуру ове грађевине чини сплет уздижућих спиралних рампи које, уз шеталишне површине, носе јединице разноврсног садржаја. Ова функционална поставка је врло сложена и крајње необична, па је доста тешко сагледати њену целину. Битни део концепције објекта требало би да се садржи у транспарентности и отворености према околини чиме су, попут неког континуалног видиковца, намењени ободни делови спиралних рампи. Али, ево једног великог "али". Са рампи би се пружао, у поређењу са калемегданским шеталиштем, ипак ограничен поглед на Ушће, прекосавско зеленило и донекле према Сењаку, па та околност у многоме доводи у питање концепцијско инсистирање на спољној отворености објекта. Да још додам да би делови рампи окренути према калемегданској падини били, својом разгледном сврхом, потпуно депласирани. Уз све то појављује се проблем отворених рампи у хладним месецима, па је најављена могућност њиховог спољњег затварања и трансформације у ходнике. Ово сезонско затварање у време кад у пристаништу нема туриста, на чију се посету овде амбициозно рачуна, било би скоро бесмислено и економски и функционално. (Кад је о туристима реч изгледа апсурдно нудити им, уместо посете граду и његовим знаменитостима, задржавање на обали у модерном амбијенту какве имају у својим местима.) Нема сумње да би, укупно узев, овај оригинални, сложени и транспарентни објекат био извођачки веома тежак и инвестиционо екстремно захтеван.
Но, све то можемо да оценимо мање важним од онога што би овај захват донео на плану просторног дејства. Јер размак између реке и парковске падине не изгледа површински довољан да прими огроман волумен те хипертрофиране, пре скулптуралне него архитектонске, творевине. Истовремено њена очигледна просторна и визуелна пренаглашеност неминовно би бацила у засенак улогу Калемегдана као једне од најзначајнијих, чак и у европским размерама, природних, историјских и амбијенталних драгоцености. Близина савамалских вредних, а запуштених зграда с друге стране моста и све чешће иницијативе за њихово обнављање такође би у новом суседу имале, пропорцијски гледано, крајње неприкладан, и стилски и волуметријски, комплекс. Сме ли наша генерација да на себе преузме такву одговорност?
Замисао Фуџимота је на линији савремених урбаних егзибиција какве се појављују у Дубаију, Сингапуру, Шангају, Лас Вегасу и било би лепо кад би и Београд могао да себи приушти једну такву архитектонску атракцију, али на другом пажљиво одабраном, адекватнијем месту. Можда би, ето, положај у рашчишћеном Савском амфитеатру насупрот пословном и хотелском блоку на другој обали Саве једног лепог, уистину не баш блиског, дана био добар избор.
Политика, 23. јун 2012.
