Teorija slomljenog prozora nastala je šezdesetih godina u Americi kao odgovor na veliki porast stope kriminala u New York-u. Studija je nastojala da dokaže kako okruženje utiče na svest pojednaca i kako je nered gotovo uvek povezan sa kriminalom. Početna pomalo metaforična konstatacija tvrdi da ako se na zgradi polomi jedan prozor i ne zameni se novim, kroz neko vreme će većina prozora na toj zgradi biti polomljena i stvoriće se nered. U takvom neuređenom okruženju, oni članovi društva koji su skloni psihozama, lakše će ih ispoljiti i biti spremniji da izvedu kriminalan čin. Eksperiment koji je izvršen da bi dokazao teoriju vršio se na dva mesta, u ozloglašenom delu Bronksa, Njujorku i vrlo elitnom delu Kalifornijske obale. U oba kraja parkiran je skupocen automobil i ostavljen bez nadzora. Rezultati su dokazali očekivano – u Bronksu je u roku od jednog dana auto obijen i ukraden dok mu se na obali Kalifornije nije nista desilo nedeljama.
Američki psiholozi su otišli korak dalje u primeni ove teorije i pronalazili sve moguće činioce koji narušavaju okruženje i samim tim doprinose rastu kriminala. Na ozloglašenoj listi su se našli i grafiti. Konkretan slučaj koji je dokazao negativno dejstvo prisustva street art-a jeste metro u Njujorku koji je dugo važio za najopasnije mesto od koga treba zazirati. Uzrok tome vlasti su, koristeći teoriju slomljenog prozora, našli u vagonima metroa koji su predstavljali dominantno platno street artista u tom periodu. Gotovo svaki vagon njujorškog metroa nosio je veliki broj grafita i stensila kako spolja tako i u unutrašnjosti gde su sedeli putnici. Sturčnjaci su ocenili da ovakav način narušavanja izgleda metroa doprinosi da se scene nasilja odigraju u njemu. Vlasti su odlučile da učine nešto po tom pitanju i svakog jutra pre stavljanja vagona u saobraćaj farbali su ih iznova i vraćali im besperekorno uredan izgled. Ovaj projekat je zahtevao dosta novca ali rezutat je bio zadovoljavajući odnosno vagoni nisu više bili zanimljivi street art umetnicima pre svega zato što su shvatili da njihov rad niko neće videti. Metroi su po izveštajima postali bezbednija mesta sa novim izgledom i naizgled je teorija potpuno delovala u cilju smanjenja stope kriminala. Ostaje otvoreno pitanje koliko je ova teorija zapravo delotvorna i veliki broj kritičara je nastojao da je ospori ali hajde da se fokusiramo na deo vezan za street art i njegovo negativno dejstvo na uređenje.
Naime u početku je bilo koji vid street art-a bio zakonom zabranjen i svako izvođenje bilo je kriminalni čin. Zato ne treba da čudi što se prvi organizovani street art izvodio u ozloglašenim delovima gradova pre svega u Bronksu i njujorškom metrou.TheBronxcanvas
Treba zapravo dovesti u pitanje da li je street doprinosio kriminalu ili su mesta koja su bila poznata po visokoj stopi kriminala predstavljala okrilje za street art, pa su se kasnije ova dva uslova stopila u jedno u svest ljudi. Dugo je ova predrasuda, o street art-u kao čisto kriminalnom činu koji nema veze sa umetnošću, vladala svetom, a u Srbiji čini se i dalje vlada. No, danas je ipak slika u velikoj meri izmenjena. Murali su, na primer, postali vrlo cenjen medij umetnosti i takav stav polako dolazi i u Srbiju. Danas street art predstavlja originalni izraz kreativnosti sa neretko visokim umetničkim kvalitetima i sve češće je podstaknut od strane zakona. Određuju se posebni delovi grada u kojima je dozvojlena delatnost street art-a i na taj način se kreiraju kvartovi koji nose pečat slobode, otvorenosti prema mladima, kreativnosti…Najbolji primer je Berlin u kome vlasnici zgrada
20100608_4549195806_9c33ca9084_b_du istočnom Berlinu plaćaju umetnicima da oslikaju grafitima njihove ulaze ne bi li bili što atraktivniji mladima a sam berlinski zid je najduže kontinuirano platno street art-a u Evopi i simbol glasa mladih koji se čuje kroz ispisane poruke. Dakle, street art u Evropi zauzima vrlo istaknuto mesto kada je savremena umetnost u pitanju i krajnje je vreme da to postane slučaj i sa Srbijom!