Danas cu vam ispricati pricu o tome kako je mladjani BG:voz otisao u velik' grad i postao metro.
Bio jednom jedan voz, odmila su ga zvali
bg:voz jer je tutnjao obodom grada Beograda.
Svaki dan vozio je on na svakih 15 minuta ili pola sata od Batajnice do mosta koji su zvali Pancevacki jer je jedino preko njega tada moglo da se ode do Panceva.
Vozio je tako prugom bg:voz u svojim mladim danima, redovno, pouzdano, rutinski i posve jednolicno.
A kao osto dobro znate dosada i mladalacka ludost tesko se mogu trpeti a kamoli pomiriti.
Tako je jedno rano jutro nas BG:voz isao ustaljenom rutom iz
Srema ka Beogradu kada ga negde kod Zemuna obuze nepokoriv nemir. Cupkao je prugom pokusavajuci da se smiri ali radoznalost mu nije dala mira, "kako to", pitao se naglas, "kako je moguce da ja svaki dan marljivo vozim putnike do Beograda i nazad a da nikada nisam otisao do
centra grada ?"
U daljini se nazirala silueta Beogradskog grebena, tu se negde nalaze cuvene
Terazije znao je on, i onda iznenada, kako samo mlado i ludo srce ume, umesto da skrene desno u tunel ka Tosinom bunaru BG :voz
nastavi pravo i naglo zaroni u lesni masiv Bezanijske kose.
Ubrzo je izbio na povrsinu pravo na ulicu
Pariske Komune i u istom nadahnutom zaletu nastavio svoj pohod zaslepljen jutarnjim suncem. Kada je stigao do
Usca bez razmisljanja preskocio je reku i po drugi put toga dana zaronio u zemlju, i posle par stotina metara nasao se tacno ispod
Terazijske cesme.
Sada kada je zadihan i srecan stajao ispod centra grada uvideo je da se nesto u njemu promenilo. Toga jutra sisao je sa dobro poznatih sina, po prvi put sam sebi zacrtao novi put i smelo stigao do cilja.
Ne, on vise nije bio mladi Bg:voz, u jednom odlucnom i mahnitom jurisu stasao je u odrasli i zreli
metro.
Ova prica se naravno nastavila, mladi metro voz nastavio je svoj put stameno otvarajuci nove pravce.
Sa Terazija je nastavio do
Autokomande a odatle cak do daleke
Kaludjerice. Potom je spojio
Dunavsku i Savsku prugu preko dragih mu Terazija i vezao nove gradske centre na rekama: luku I Savski Amfiteatar. Po stare dane prisetio se svog detinjstva i iz
Panceva krenuo dobro poznatim tracnicama preko Pancevackog mosta, tunelima po obodu grada sve do
Novog Beograda. A onda, ne zeleci da ikada ponovo udje u onaj tunel kod Tosinog bunara koji je jednog davnog jutra zauvek ostavio iza sebe, ponovo je osetio mladalacki zar i polet i preko
Bezanijskih blokova uputio se ka
Aerodromu.
Kada je stigao tamo, iako vec sedi starac, pretvorio se u avion, promenio ime u Dzambo Dzet i otisnuo u svet.
Ipak zahvalni Beogradjani ga i dan danas pamte po imenu koje je dugo nosio :
Metro.
