Pa to je plan za skoro SVE parkove.
Uvek počinje bezazleno, malim igralištem za decu. Onda se ono poveća ili nešto dalje napravi još jedno. Onda se stave sprave za vežbanje odraslih. Onda trim staza. Onda ograđeni prostor za kučiće. Onda se obično igralište za decu pretvara u mali "zabavno-edukativni" park (muzički instrumenti, itd). Onda se on poveća. Onda dolazi teren za odbojku ili košarku. Ili za skejt board. A njima onda treba jako osvetljenje, ogromni stubovi, voda, kanalizacija i druge instalacije. Onda dolazi zaista veliki zabavni park, sa "točkom", vrteškama i dečijim "dvorcem". Onda se sve to još ispreseca sa mnogo staza i klupa. U nekom neodređenom trenutku tokom tog procesa, zeleni park neprimetno biva i formalno, u papirima, prekvalifikovan u zabavno-rekreacioni "park". Pri čemu se reč "park" sada neprimetno i vrlo podlo počinje koristiti u svom drugom značenju: Ne više kao skup zelenila, nego kao skup sprava, eksponata i sportskih terena. Onda, pošto je to sad ionako zabavno-rekreacioni "park", to je istovremeno i zgodno mesto za muzeje i čitavu "kulturu". I prateću komercijalu: "da ljudi mogu da popiju nešto".
Sve to naravno po bivšim parkovima i drugim javnim površinama jer je korišćenje normalnih, još neizgrađenih građevinskih parcela u te svrhe, onih koji vlastima mogu doneti pare rezervisano za investitore i prava anatema za njih: "Puj, puj, kakvo bi traćenje to bilo!" Daleko bilo."