Римски бунар више неће бити забрањени град
Посетиоци би до краја 2013. поново могли да походе тајанствено здање укопано у стеновито тло у близини „Победника” пре три века. – Постављена је нова расвета, што је предуслов да се после седам година скине катанац са масивних дрвених врата обложених гвожђем
Дневна светлост која једва допире у Римски бунар кроз прозорчиће са металним решеткама више није једино осветљење у ходнику од опеке високог барокног свода, испод платоа Горњег града Београдске тврђаве.Постављена је нова расвета, предуслов да се после седам година скине катанац са масивних дрвених врата обложених гвожђем. Посетиоци би до краја 2013.поново могли да походетајанствено здањеукопано у стеновито тло у близини „Победника” пре готово три века.
Да би гости били безбедни, каже Милан Тлачинац, в.д. директор ЈП „Београдска тврђава”, биће постављена нова ограда изнад окна бунара, решетке које покривају отвор, поправљена улазна врата и замењене решетке на прозорима у ходнику.
– Када све планирано буде и урађено, посетиоци ће у групама од петнаестак људи у пратњи водича моћи да уђу и виде објекат, неколико пута у току месеца – објашњава Тлачинац. Он најављује да ће део главног ходника бити претворен у изложбени простор.
Део спиралног степеништа је осветљен, али неизвесно је да ли ће за посетиоце бити доступно стубиште које обавија бунарски цилиндар. Степеницама се спушта тридесетак метара до дна бунара, у полукружни ходник, одакле друго стубиште води на површину. Али већ после десетак метара наилази се на оштећене, мокре и клизаве степенике. Да је реч о готово пећинским условима, сведоче и сталактити који су се формирали на зиду од опеке, као и температура ваздуха која опада како се силази у дубину. Чује се капање воде и мирише на мемлу, упркос прозорима на зидовима цилиндра који служе за проветравање. Полукружни ходник на дну је поплављен.
– Спуштање оваквим степеницама увек је на сопствену одговорност, на шта ће и посетиоци бити упозорени. Нигде у свету код старих грађевина нема гаранција да ћете бити потпуно безбедни – истиче Тлачинац.
Др Марко Поповић, археолог и дугогодишњи истраживач Београдске тврђаве, сматра да нико осим стручњака не би смео да има приступ кружном степеништу, чак и да је реч о новом објекту, а не оном који је саграђен пре скоро 300 година.
– Посетиоцима из безбедносних разлога не треба дозволити да силазе спиралним ходником, зато што су степенице уске. Бунар се ионако не може обићи зато што је ходниккоји спаја степеништа често поплављен. Чувар не би могао да контролише тај простор. Због свих тих ризика бунар је својевремено и затворен, а нигде у свету не бисте добили дозволу да водите знатижељнике низ степенице у објектима попут бунара на тврђави – наглашава др Поповић.
Али безбедност неће бити доведена у питање, истиче Поповић, уколико се приступ туристима ограничи на горњи део објекта, око окна Римског бунара, који би посматрали кроз заштитни поклопац.
-------------------------------------------------------------------------------
Није римски бунар, већ аустријска цистерна
Римски бунар градили су Аустријанци између 1717. и 1731. године. Претпоставка је да пројекат направио Балтазар Нојман, архитеката немачког барока, каже др Марко Поповић.
– Степеништа се спуштају на дубину од око 30 метара и то је ниво воде који се капиларно акумулира са Горњег града кроз зидове бунара. Он заправо није бунар него цистерна, простор у коме се слива површинска вода – објашњава Поповић.
У Горњем граду нема извора. Аустријанци су веровали да ће укопавањам велике конструкције наиђи на издан.
– Спустили су се и ниже од дна реке Саве, пропокали водонепропусну стену на 54. метру, али нису дошли до воде – каже Поповић.
На свим аустријским плановима Римски бунар се звао Велики бунар. Њега нису зидали Римљани, него је тај придев добио у 19. веку када је српска војска ушла у Београдску тврђаву.
– Тада се веровало да су се све старе грађевине римске – истиче Поповић.
Биће постављена нова ограда изнад окна бунара и замењене решетке које отвор покривају (Фото Д. Јевремовић)
Римски бунар дубок је око 55 метара, пречника је 3,4 метра и обавија га 212 степеница. Војска Краљевине Југославије је 1940. године испразнила бунар, измерила га и очистила.
Последњи пут је у њега зароњено, према доступним подацима, 2006. године. Тада је нађено створење које раније није виђено нигде у Србији. Реч је о минијатурном амфиподу, врсти љускара дугачког свега пет милиметара.
--------------------------------------------------------------------------------
Посластица за Хичкока
Легенде кажу да су се на месту где је саграђен Римски бунар некада налазиле тамнице. Наводно су у њих Угри, крајем 15. века, када је Београд био њихово упориште према Отоманској империји, конопцима спустили тридесетак завереника који су намеравали да за новац препусте град Турцима. Остављени су без хране, док им се ум није помрачио. Тада су им чувари бацили ножеве да се међусобно поубијају и прождеру.
Истинитост те приче никада није доказана, али је група спортских ронилаца која је шездесетих година прошлог века заронила у бунар тамо пронашла два људска скелета. Барем се тако причало...
Једно тело је сигурно завршио у дубинама Римског бунара. Догодило се то 1954. године – мушкарац помрачене свести бацио је у водени бездан своју љубавницу. У настојању да докажу злочин, рониоци су по налогу полиције загњурили у бунар, али леш нису успели да пронађу. Тело несрећне жене испливало је после десетак дана.
Сценарио за чувени филм Душана Макајевева „Љубавни случај или трагедија службенице ПТТ” заснован је на овом догађају. Мистика Римског бунара инспирисала је и режисера Мирослава Лекића да простор на Горњем граду тврђаве стави у фокус свог филма „Лавиринт”.
Своју екипу никада ту није довео Алфред Хичкок, мада је 1964. године, када је у току посете Београду обишао бунар, рекао да је такав амбијент за њега права посластица.
Особина Римског бунара да подстиче на испредање фантастичних прича завела је и немачку војску у току окупације Београда. Трагом гласина да је војска Краљевине Југославије ту закопала велико благо, Немци су у бунар, наводно, спустили гњурце. Није познато да су ишта пронашли, а тврдило се и да се двојица ронилаца никада нису вратила на површину.
http://www.politika.rs/rubrike/Beograd/ ... ad.sr.html
