[url=http://beobuild.rs/forum/viewtopic.php?p=703637#p703637:3rthx6kb je napisao(la):
Zuma » 31 Jan 2020 09:52 am[/url]":3rthx6kb]
[url=http://beobuild.rs/forum/viewtopic.php?p=703615#p703615:3rthx6kb je napisao(la):
Пантограф » 31 Jan 2020 08:16 am[/url]":3rthx6kb]Људи, спортски терени су легитиман и уобичајен садржај паркова.
Moguće, ali šta bi OVDE bilo od veće koristi većem broju ljudi?
Ili obrnuto, šta je ređe i zato dragocenije da se prezentuje? Teniski teren ili zatvorena kružna putanja ispod samih bedema poslednje inkarnacije tvrđave koja je u nekom od svojih mnogobrojnih oblika bila začetak Beograda? Ima li u gradu išta starije od tih bedema? Pa zar je onda primereno da takva retkost služi kao zid nečije kancelarije ili ograda sa jedinom funkcijom da sprečava zalutale teniske loptice?
Možda na drugim mestima ima više slobodnog prostora, ili je njihova tvrđava očuvana u većoj meri ili na većoj površini, ili im je zemlja prepuna takvih tvrđava, pa mogu da u njih ubace i sportske terene. Ali u našoj situaciji i sa našom rušilačkom istorijom sve što još uvek stoji iz tako davnih vremena je pravo malo čudo. Pa se prema tome ne bi smeli odnositi sa istom nonšalantnošću kao što možda mogu drugi.
Зума, не знам да ли се Париз, град са премало паркова ноншалантно односи према свом најзначајнијем градском парку, па тамо има тениске терене, али бих скренуо пажњу на оно на шта вероватно и не треба да се пажња скреће, а то је да је Србија међу водећим кошаркашким нацијама - света, да је по томе широм планете познатија чак и него по Београдској тврђави, а да је стварни зачетак српске кошарке, после ратне епизоде на Ташмајдану, био баш на Малом Калемегдану. Дакле, то место за нас, савремене Србе, има поприличан симболички значај. Уз то, симболике спортског борилишта и тврђаве нису међусобно супротстављене, али баш нимало.
Слажем се, свакако, да треба уклонити лоше надградње, ограде, све што стварно "штрчи" у амбијенту тврђаве, али мислим да генерално на овом форуму постоји претеран естетицистички набој који "лепо" и прихватљиво види само у одсуству сваког садржаја, осим простора за ходање и контемплацију, којих иначе има поприлично на простору Београдске тврђаве и Калемегдана. Ако мене питаш, тај зид би, да је доступнији, лепо послужио за мокрење по повратку из ноћног провода - проценат људи који би силазила да га додирну, "да осете историју", не верујем да је превелики, и наших а и странаца, јер се, рецимо, у Смитсонијановом музеју у Вашингтону може додирнути и камен са Месеца - док овако симболише простор на којем је Иво Андрић долазио да гледа своју омиљену кошаркашицу (било је ту, нажалост, после и злогласно Посело 202, шта да се ради).
Истицање старије прошлости - уклањањем новије, нама свакако ближе, јесте чест рецепт на овдашњим и на другим просторима, али у мени, ето, генерално изазива нагон за повраћањем.
Дакле, што се мене тиче, ту комотно може Музеј кошарке - ако је већ могао и Војни музеј. Или је убијање племенитија вештина од спортске борбе?