Slažem se da je ukupna ocena uglavnom dobra i da je većina stvari urađena kvaliteno. Međutim ipak su napravili dve vrlo velike i sasvim nepotrebne greške. Prva je sasvim nepotrebna i veoma uočljiva metalna ograda kose rampe. Potpuno je nejasno kako je nekome takav idiotizam mogao pasti na pamet. Čemu ta ograda uopšte služi sem što svima smeta? Zašto je tako vizuelno napadna u sred zaštićenog istorijskog objekta najvišeg mogućeg značaja, gde sve nove intervencije već po definiciji moraju biti što neprimetnije? Nečiji kvazi umetnički modernistički ego želi da ostavi traga?
Međutim druga greška je još teža, mada se srećom može ispraviti. Uništen je ili degradiran po meni apsolutno najvažniji vidikovac na tvrđavi, onaj koji je izlazio na deo gde je "zidić" nizak. Pošto je ovo mnogo važnije nego što na prvi pogled izgleda, moraću da budem malo opširniji da bih objasnio zbog čega je tako.
Koren tog značaja leži u obliku terena na kome je Beograd, pošto je upravo TO njegova najvažnija karakteristika i razlog postojanja čitavog grada. Poslednji jezičak Balkanskih brda koji se prostiru južno od Save i Dunava se pruža sve do samog ušća dve reke i omogućuje savršeni pogled na sve strane. To je idelano mesto za osmatanje i odbranu, koja je još olakšana time što do njegovog kraja vodi samo uska traka terena koji naglo pada sa obe strane. Što je takođe savršeni oblik i za pristup i za kapiju. TO je razlog zašto Beograd uopšte postoji i zato smo svi mi danas ovde. Upravo su zbog toga na ovom mestu gde je sada česma naselja postojala maltene oduvek, a sigurno još u neolitu.
Tako da je Beograd jedan od veoma retkih gradova gde se i danas može jasno pratiti logika terena preslikana u njegove glavne ulice. Kretanje od Hrama Svetog Save ili Slavije ulicom Kralja Milana (ili bulevarom Kralja Aleksandra) je hodanje duž dve istorijske ose grada koje se na kraju spajaju, izlaze na sam vrh uskog grebena, idu duž Kneza Mihajla, prolaze pravo kroz tvrđavu i, kao kulminacija, na kraju završavaju upravo na OVOM vidikovcu iznad česme, zato što se samo ovde dobro vidi ušće dve reke i zato što je jedino ovo kraj jedne prave linije koja je verno sledeći logiku terena zato uvek bila i glavna osa života svih starih naselja na tlu Beograda. Urbanista bi zato morao da baš OVO MESTO, ovaj vidikovac na krajnjoj ivici Terazijsko-Kalemegdanskog grebena, istakne i simbolički označi kao istorijsko srce grada, njegovu najvažniju fokusnu tačku. Morao bi da se na sve načine potrudi da to bude vidljivo i jasno svima.
Do sada to nije bilo naročito naglašeno ali je urbanistima ipak bilo savršeno jasno, pa je struktura glavnih parkovskih staza na Kalemegdanu sledeći kapije nužno vodila pravo na ovo mesto, kao logičan kraj i kulminaciju relativno pravoliniskog ketanja iz Knez Mihajlove i kroz tvrđavu. Sve ovo je lakše videti na ilustracijama.
Dve osnovne istorijske ose grada:
Pogledajte prilog 12
Topologija terena predstavljena izohipsama gde se jasno vidi savršeno pozicioniranje Knez Mihajlove ulice tačno po ivici najvišeg grebena i idealna lokacija tvrđave na samom njegovom kraju.
Ova logika prostora je do sada isticana postavljanjem ulica i staza koje su pešaka polako vodili na krajnju moguću tačku i logičan kraj kretanja kroz Beograd, na apsolutno spektakularni vidikovac pored česme. OVO na slici je dakle do sada bio logičan kraj i kulminacija do koje je čoveka vodio oblik terena i glavne, najšire parkovske staze koje su ga poštovale:
Pogledajte prilog 11
Da bi se maksimalno istakla veličanstvenost vidika, a time sugerisao i razlog osnivanja grada na ovom mestu zidine su upravo ovde bile veoma niske (tj staza je nasuta koliko treba), tako da ništa nije sprečavalo pogled da odjednom obuhvati i čitav Donji grad, i obe reke, i ušće, i Novi Beograd, i prostor uz Savu. Dakle bio je moguć vidik i naniže, ispod bedema na polje Donjeg grada, što je na mestima gde su ljudi toliko puta ginuli braneći se od napada upravo odatle veoma važno.
Pogledajte prilog 8
Pogledajte prilog 9
Za čoveka koji stoji, prepreka pogledu nije bilo bez obzira gde se gleda (mada bi vrlo niska ograda malo u levo bila poželjna):
Pogledajte prilog 10
Međutim da bi hendikepirani mogli da imaju rampu za prilaz kolicima (što je moglo biti obezbeđeno liftom kao u podzemnim prolazima) potpuno je uništen ovaj prilaz i čitav ovaj vidikovac, pa se opisana kulminacija logike prostora i kretanja kroz grad u skladu sa njom sada završava stazom koja udara direktno u zid.
Pogledajte prilog 7
Pogledajte prilog 6
Pogledajte prilog 4
Nova staza nažalost izgleda i završava OVAKO:
Pogledajte prilog 3
Pogledajte prilog 2
Vidik je savršeno nepostojeći, sem ako se ne računa pogled u zid. Uporedite i stazu i vidik sa prethodnim uređenjem.
Pogledajte prilog 1
Ovde je neophodno skrenuti i popeti se uz stepenice na zemljani nasip.
Pogledajte prilog 5
Iako ni gore vidik nije loš, ipak je zbog visine bedema za sve koje stoje onemogućen pogled na Donji grad. Time je potpuno uništen ne samo vizuelni nagoveštaj turistima da se treba kretati u tom pravcu nego i vizuelni šok koji je svaki posetioc doživljavao kad mu se u sred velikog grada odjednom otvori vidik koji obuhvata punih 180 prostornih stepeni, dakle i nadole i bočno. Retko koji posetilac Beograda ikada zaboravlja prvi pogled na TAKAV vidik. Degradirati prostornu vrednost najvišeg mogućeg reda zbog pogrešno izvedenog pristupa za hendikepirane je apsolutno nedopustivo i totalni amaterizam.
Ono što sada treba uraditi je proseći novu, široku stazu u obliku blage kose rampe malo u desno, pravo na vrh zemljanog nasipa i malo ga povisiti, tako da se bedemi vizuelno spuste i ne smetaju pogledu na Donji Grad. Takođe, ova glupa i debela metalna ograda zaista ne služi ničemu.
