И сам својевремено, код зајебаног професора овладах методологијом једне друштвене науке, додуше, не историјске, али најважнији циљеви научног истраживања ни у њој не могу бити ништа друго до дескрипција, објашњење и предвиђање.
Нигде као у случају дескрипције дело лаика не може имати шансу да се приближи раду формално школованог научника; е, сад, рекао бих да је дескрипција чешће циљ историографског рада него ли истраживања у других наука, зар не?
У примени основних научних метода, општенаучних метода, или нпр. у раду са архивском грађом, то је јасно, научник је у предности. Не значи, међутим, да лаик неће доћи до документа пре историчара, или до вредног и релевантног саговорника. Он има пуно право да са тим изађе у јавност и да сматра да је допринео познавању и општем разумевању историје. Право је, наравно, па и обавеза школованих историчара да даље критички обрађују сазнања која су чинила предмет реченог лаичког истраживања, не би ли га додатно избрусили.
Када смо код тумачења у смислу вредносне оцене, па, рецимо да је сада у Србији посебно цењен један немачки теоретичар који је сматрао да објективне вредности - не постоје (Макс Вебер)...