bigvlada
Advanced
Marijan Jelen
Avion mi se otimao kao konj u galopu
Autor: Aleksandar Nikolić | 22.11.2009. - 00:02
Kao probni pilot 1984. testirao sam avion domaće proizvodnje „orao jurišnik“ koji je imao motore sa dopunskim sagorevanjem. Uzleteo sam u rejonu Pančeva i na jedanaest hiljada metara pod uglom od petnaest stepeni počeo da povećavam brzinu aviona u poniranju. Nekoliko puta sam ponovio takvo ubrzanje i mislio sam da je to maksimum ovog aviona. Posle sam povećao ugao poniranja i imao sam osećaj da mi se avion otima kao konj u galopu. Sa dvanaest hiljada metara „zaleteo“ sam se pod uglom od trideset stepeni. Dve hiljade metara niže „orao jurišnik“ je probio zvučni zid i nad Pančevom se prolomio zvuk sličan eksploziji, počinje ispovest Marijan Jelen, najbolji probni pilot sa prostora bivše SFRJ.
Ludi let
Bio je to jedini momenat u istoriji jugoslovenskog vazduhoplovstva da je avion domaće proizvodnje leteo brzinom od jednog maha i probio zvučni zid. Kazaljke na instrumentalnoj tabli su podivljale u momentu probijanja zvučnog zida, ali su se posle par sekundi vratile u normalu. S kolegama pilotima iz Vojno-opitnog centra proslavio sam taj ludi let uz pivo. Kada sam stigao kući, rekao sam supruzi: „Probio sam zvučni zid“. Ona mi je odgovorila: „ti nisi normalan, pa to se ne sme.“ Nije ni znala šta ću pokušati tog dana.
Roditelji
Moj otac Mihail je bio podoficir, pilot Jugoslovenskog kraljevskog ratnog vazduhoplovstva. Završio je Vojnu školu 1939. godine u Novom Sadu odakle je prekomandovan u Nikšić. Tamo je dočekao aprilski rat u kojem je Jugoslovensko ratno vazduhoplovstvo uništeno na zemlji. Posle dvanaest dana Kraljevina Jugoslavija je kapitulirala, a moj otac je bio svedok bežaniji u Grčku nekolicine ministara iz tadašnje vlade. Kao oficir od časti nije mogao da podnese takvu sramnu kapitulaciju, pa se vratio u Celje da bi u ratu pokušao da zaštiti porodicu. Tamo su ga nacisti zarobili i deportovali u radni logor. Bio je srećan što nije završio u koncentracionom logoru. Preživeo je rat u zarobljeništvu i 1945. se vratio kući. Odlučio je da više nikada ne bude pilot i zaposlio se kao šef mehanizacije na železnici u Celju. Bio je odličan mašinac, vredan i častan čovek. U Celju je upoznao moju majku Mariju, pa su prvo dobili moju stariju sestru Majdu, a 1950. godine u decembru i mene.
Mostar
Dok sam pohađao osnovnu školu otac me je naučio različitim zanatima. Imao je zlatne ruke. Radio sam na strugu, vario sa zaštitnom maskom, čak mi je otac ponekad dopuštao da vozim kamion. U osmom razredu osnovne škole u moje odeljenje došli su nastavnici iz pilotske gimnazije u Mostaru. Odmah sam se prijavio, što je razljutilo moje roditelje jer nisu želeli da se bavim vojnim pozivom. „Ne brini, Marijan je nežnog zdravlja“, rekao je Mihail supruzi kada su me ispraćali u Zemun, gde su medicinski pregledi trajali četiri dana. Otac je verovao da će me komisija posle pregleda vratiti kući. Od sedamnaest hiljada kandidata iz cele SFRJ, priliku da upiše pilotsku gimnaziju u Mostaru imalo je nas sto sedamdeset odabranih. Moj otac nije imao kud. Poželeo mi je sreću u školovanju.
Definitivno pilot
Kada sam zadužio knjige, shvatio sam da imam veliki problem jer su uglavnom štampane u ćiriličnom pismu. Da nije bilo Nebojše Čankovića, mog klasića iz Beograda, nikada se ne bih uklopio u nastavu u gimnaziji u Mostaru. On me je naučio da čitam ćirilicu i da govorim srpskohrvatski jezik. Nebojša je odlično svirao bas gitaru i bio je jako duhovit dečko. Nažalost, kasnije je poginuo leteći „migom 21“ iznad Bihaća. Na roditeljskom sastanku posle prvog polugodišta u pilotskoj gimnaziji otac mi je rekao: „Nadao sam se da će biti bolje, ali sam svestan da ti od vrlo dobrog uspeha ne možeš više.“ Ta očeva rečenica me je toliko pogodila, da sam posle toga odlučio da budem najbolji učenik u svojoj generaciji. Prvi let sa nastavnikom sam izveo na jedrilici 19. avgusta 1967. godine. Tog momenta sam osetio čari letenja i bio siguran da ću jednog dana postati pilot.
Zadar
Završio sam pilotsku gimnaziju s prosekom ocena 5,0 i pripremao se za finalno selektivno letenje kojem su prisustvovali slavni piloti Akro grupe iz Zadra. Oni su procenjivali ko će od maturanata gimnazije u Mostaru nastaviti školovanje u Vojnoj letačkoj akademiji u Zadru. Imao sam ogromnu tremu pred ulazak u avion s prekaljenim pilotom i nadao sam se da će mi u budućnosti on biti instruktor u Zadru. Bio sam na životnoj raskrsnici. Major Franc, moj ocenjivač i kopilot na tom letu, rekao je samo kratko po izlasku iz aviona: „Ovaj mali može sam da leti.“ U jesen 1969. godine preselio sam se u Zadar.
Fatalna plavuša
Bio sam na trećoj godini pilotske gimnazije kada sam na korzou u Mostaru sreo nežnu plavokosu Ivanku. Svi učenici naše gimnazije bili su otresiti, lepo vaspitani momci u dobro skrojenim odelima. Na korzou smo bili u velikoj prednosti u odnosu na mostarske mangupe. Devojke su nas obožavale. S Ivankom sam počeo da se zabavljam u aprilu 1968. godine i sve do danas mi smo ostali zajedno.
Uživanje i odgovornost
U Zadru smo na prvoj godini akademije imali zadatak da savladamo gradivo raspoređeno u dvadeset i sedam teorijskih predmeta. Za polaganje svakog od njih imali smo samo po jedan rok. Loša ocena iz bilo kog od tih dvadeset i sedam predmeta označila bi kraj školovanja pitomca Letačke akademije u Zadru. Biti pilot je osim uživanja i preuzimanje velike odgovornosti u životu. Zato su nam instruktori i predavači u Zadru na prvoj godini priredili okolnosti koje su među nama izvršile dodatnu selekciju. Na akademiji su ostali samo najspremniji, najodlučniji i najozbiljniji. Pošto sam bio najbolji student svoje generacije, posle položenih predmeta na drugoj godini dobio sam nagradni let sa svojim instruktorom majorom Francom na čuvenom „galebu 2. Klasići su me satima ispitivali kakav je osećaj leteti „galebom“, a ja sam im samo kratko odgovarao „neopisiv“. Major Franc mi je kratko rekao: „Mali imaš odličnu ruku, biće od tebe pilot.“
Titov pitomac
Završio sam akademiju u Zadru kao prvi i najbolji generaciji i stekao zvanje Titovog pitomca. Pločica s mojim imenom stajala je na zidu kod ulaza u akademiju, zajedno s ostalim najboljim studentima prethodnih generacija. Otac je bio mnogo ponosan dok me je gledao kako u proleće 1972. godine držim govor ispred postrojenog vazduhoplovnog puka u ime svoje generacije pilota. Petnaest godina kasnije na jednom aeromitingu u Beogradu dobio sam dozvolu od komande da mi na službenom letu do Mostara i nazad društvo pravi moj otac Mihail. Bio je to jedini put kada je on posle Drugog svetskog rata ponovo seo u avion i bilo mu je puno srce da leti sa sinom.
Pula
Kao najbolji u klasi mogao sam da biram mesto gde ću početi da službujem. Želeo sam dalje da unapređujem svoje letačke sposobnosti i odlučio sam da ostanem u Zadru kao instruktor letenja. Nisam znao da me čeka četiri sata letenja svakog dana i analiza i priprema naleta sa pitomcima. Bio je to mnogo odgovoran posao. Prebacili su me u Pulu na kurs za noćno letenje i letenje po instrumentima. Imao sam strpljenja sa studentima, ali nisam dozvoljavao nedisciplinu.
Fatalna neopreznost
Jednom sam na obuci letao s pitomcem koji je bez razloga naglo okrenuo avion naopako i počeo da ponire prema morskoj površini. Od opterećenja nisam video ništa. U poslednjem trenutku sam ispeo da izjednačim avion s morskom površinom i spasem nas sigurne smrti. Pitao sam studenta o čemu se radi. On je prebledeo i kratko mi rekao „ne znam“. Lično sam se zauzeo da posle toga nastavi školovanje, ali se on nije opametio, i kasnije je kao potporučnik, u sličnim neodgovornim igrarijama iznad mora izgubio kontrolu nad avionom, survao se u vodu i izgubio život. U Puli smo preko leta za vreme redovne obuke radili nalet na mete na ostrvu koje se moglo videti sa gradske plaže. Bio je to spektakl za turiste. Avioni u naletu koji bombarduju ostrvo na dva kilometra od plaže.
Batajnica
U Vojno-opitni centar u Batajnici stigao sam 1976. godine, jer su im trebali mladi probni piloti. Klasična smena generacija u kojoj smo nas petorica imali zadatak da nasledimo stare asove jugoslovenskog vazduhoplovstva. Bio sam pun samopouzdanja i u naponu snage i u Batajnicu sam došao kao instruktor letenja na Vojnoj akademiji. Divno su nas primile starije kolege, ali nije mi bilo svejedno kada sam s jednim od njih ušao u avion „galeb 3“. Anžej Mirko me je po oblačnom vremenu poveo sa sobom na prvi let od kada sam stigao na Batajnicu. Bio sam siguran da sam ga preciznim pilotiranjem oduševio, ali mi je sve bilo jasno kada je Anžej preuzeo komande i počeo da izvodi akrobacije sa „galebom“ po oblacima. Nisam se uplašio, ali mi je bilo jasno da je mnogo učenja ispred mene.
Pilotske zveri
Ti ljudi su bili „pilotske zveri“. Jedino učeći od njih mogao sam da postanem ozbiljan probni pilot. Van radnih obaveza smo se sjajno družili. Na proslavu novogodišnjih praznika kod šefa koji je kao pukovnik vazduhoplovstva bio strah i trepet u VOC-u krenuli smo bez poklona. Usput smo sreli kuče, vezali mu crvenu mašnu oko vrata i pojavili se na vratima pukovnikovog stana. Nasmejao se i ludo smo se zabavili. Kasnije sam 1984. godine, kao instruktor letenja, dobio Zlatni letački znak , najviše priznanje u našem vazduhoplovstvu. Uručila mi ga je na Dan vojske 22. decembra. Milka Planinc, tadašnja predsednica Saveznog izvršnog veća.
U Pariz bez navigacije
Učestvovao sam na nekoliko internacionalnih vazduhoplovnih izložbi, na kojima smo na aeromitinzima predstavljali letelice domaće proizvodnje. Kao probni piloti imali smo obavezu učešća na internacionalnim mitinzima. Najveći izazov za nas je bio prelet preko vazdušnog prostora evropskih država. Nismo imali radio-stanice za komunikaciju sa kontrolama leta, pa smo bili primorani da letimo odmah iza repa civilnih aviona. Kada smo leteli prema Parizu bilo je oblačno i tri sata sam leteo bez navigacije prateći civilni „boing“ na redovnom letu.
Razočaranje
Kada su početkom devedesetih godina prošlog veka počeli sukobi na prostoru bivše Jugoslavije došla je naredba iz Generalštaba da svi piloti koji nisu srpske nacionalnosti momentalno odu na godišnji odmor. Tri meseca sam šetao Zemunskim kejom i niko mi se nije obratio. Bio sam jako razočaran jer sam tim politikantima rekao da sam zakletvu položio jednoj armiji i da nemam nameru da je gazim. Neke kolega su počele da me izbegavaju. Na posao su me vratili jer su morali i neko vreme sam proveo sedeći naslonjen na radijator bez ikakvih obaveza. Tek me je general Perišić vratio na komandno mesto VOC-a.
Bombardovanje
Za vreme bombardovanja spasao sam svu tehniku i borbena sredstva u VOC-u na Batajnici. Svakog dana sam bio na poligonima i rizikovao život. Srećom, sve se dobro završilo. Poražavajuće je za naše društvo što je čovek koji je oborio avion F-117 van našeg vazduhoplovstva. On danas ima pekaru, a morao je da predaje na Vojnoj akademiji.
Letim i danas
U penziji nisam prestao da letim. Trenutno sam instruktor letenja u Aeroklubu „Galeb“. U našem klubu ima dosta unikatnih aviona kojima treba restauracija i osposobljavanje za letenje. Država nas ignoriše, ali bi bilo dobro da se neki ljudi kojima je vazduhoplovstvo strast, a imaju novčane mogućnosti, ulože u naš klub kako bismo ih upoznali sa lepotama letenja. Moj stariji sin Robert je pilot, major vazduhoplovstva, a mlađi Edvard radi na održavanju sistema telemetrije. Bavi se ispitivanjem aviona u realnom vremenu.
Lična karta
Marijan Jelen je rođen 1950. godine u Celju. Otac mu je bio pilot Jugoslovenskog kraljevskog vazduhoplovstva. Bio je najbolji pitomac Letačke akademije u Zadru, gde je radio kao instruktor letenja. Jedini je pilot koji je leteći avionom domaće proizvodnje „orao jurišnik“ probio zvučni zid. Bio je komandant Vojnog opitnog centra u Batajnici. Sada je instruktor letenja u Aeroklubu „Galeb“. Oženjen je i ima sinove Roberta i Edvarda i unuka Luku.
Izvor:Blic
http://www.blic.rs/reportaza.php?id=121773
Avion mi se otimao kao konj u galopu
Autor: Aleksandar Nikolić | 22.11.2009. - 00:02
Kao probni pilot 1984. testirao sam avion domaće proizvodnje „orao jurišnik“ koji je imao motore sa dopunskim sagorevanjem. Uzleteo sam u rejonu Pančeva i na jedanaest hiljada metara pod uglom od petnaest stepeni počeo da povećavam brzinu aviona u poniranju. Nekoliko puta sam ponovio takvo ubrzanje i mislio sam da je to maksimum ovog aviona. Posle sam povećao ugao poniranja i imao sam osećaj da mi se avion otima kao konj u galopu. Sa dvanaest hiljada metara „zaleteo“ sam se pod uglom od trideset stepeni. Dve hiljade metara niže „orao jurišnik“ je probio zvučni zid i nad Pančevom se prolomio zvuk sličan eksploziji, počinje ispovest Marijan Jelen, najbolji probni pilot sa prostora bivše SFRJ.
Ludi let
Bio je to jedini momenat u istoriji jugoslovenskog vazduhoplovstva da je avion domaće proizvodnje leteo brzinom od jednog maha i probio zvučni zid. Kazaljke na instrumentalnoj tabli su podivljale u momentu probijanja zvučnog zida, ali su se posle par sekundi vratile u normalu. S kolegama pilotima iz Vojno-opitnog centra proslavio sam taj ludi let uz pivo. Kada sam stigao kući, rekao sam supruzi: „Probio sam zvučni zid“. Ona mi je odgovorila: „ti nisi normalan, pa to se ne sme.“ Nije ni znala šta ću pokušati tog dana.
Roditelji
Moj otac Mihail je bio podoficir, pilot Jugoslovenskog kraljevskog ratnog vazduhoplovstva. Završio je Vojnu školu 1939. godine u Novom Sadu odakle je prekomandovan u Nikšić. Tamo je dočekao aprilski rat u kojem je Jugoslovensko ratno vazduhoplovstvo uništeno na zemlji. Posle dvanaest dana Kraljevina Jugoslavija je kapitulirala, a moj otac je bio svedok bežaniji u Grčku nekolicine ministara iz tadašnje vlade. Kao oficir od časti nije mogao da podnese takvu sramnu kapitulaciju, pa se vratio u Celje da bi u ratu pokušao da zaštiti porodicu. Tamo su ga nacisti zarobili i deportovali u radni logor. Bio je srećan što nije završio u koncentracionom logoru. Preživeo je rat u zarobljeništvu i 1945. se vratio kući. Odlučio je da više nikada ne bude pilot i zaposlio se kao šef mehanizacije na železnici u Celju. Bio je odličan mašinac, vredan i častan čovek. U Celju je upoznao moju majku Mariju, pa su prvo dobili moju stariju sestru Majdu, a 1950. godine u decembru i mene.
Mostar
Dok sam pohađao osnovnu školu otac me je naučio različitim zanatima. Imao je zlatne ruke. Radio sam na strugu, vario sa zaštitnom maskom, čak mi je otac ponekad dopuštao da vozim kamion. U osmom razredu osnovne škole u moje odeljenje došli su nastavnici iz pilotske gimnazije u Mostaru. Odmah sam se prijavio, što je razljutilo moje roditelje jer nisu želeli da se bavim vojnim pozivom. „Ne brini, Marijan je nežnog zdravlja“, rekao je Mihail supruzi kada su me ispraćali u Zemun, gde su medicinski pregledi trajali četiri dana. Otac je verovao da će me komisija posle pregleda vratiti kući. Od sedamnaest hiljada kandidata iz cele SFRJ, priliku da upiše pilotsku gimnaziju u Mostaru imalo je nas sto sedamdeset odabranih. Moj otac nije imao kud. Poželeo mi je sreću u školovanju.
Definitivno pilot
Kada sam zadužio knjige, shvatio sam da imam veliki problem jer su uglavnom štampane u ćiriličnom pismu. Da nije bilo Nebojše Čankovića, mog klasića iz Beograda, nikada se ne bih uklopio u nastavu u gimnaziji u Mostaru. On me je naučio da čitam ćirilicu i da govorim srpskohrvatski jezik. Nebojša je odlično svirao bas gitaru i bio je jako duhovit dečko. Nažalost, kasnije je poginuo leteći „migom 21“ iznad Bihaća. Na roditeljskom sastanku posle prvog polugodišta u pilotskoj gimnaziji otac mi je rekao: „Nadao sam se da će biti bolje, ali sam svestan da ti od vrlo dobrog uspeha ne možeš više.“ Ta očeva rečenica me je toliko pogodila, da sam posle toga odlučio da budem najbolji učenik u svojoj generaciji. Prvi let sa nastavnikom sam izveo na jedrilici 19. avgusta 1967. godine. Tog momenta sam osetio čari letenja i bio siguran da ću jednog dana postati pilot.
Zadar
Završio sam pilotsku gimnaziju s prosekom ocena 5,0 i pripremao se za finalno selektivno letenje kojem su prisustvovali slavni piloti Akro grupe iz Zadra. Oni su procenjivali ko će od maturanata gimnazije u Mostaru nastaviti školovanje u Vojnoj letačkoj akademiji u Zadru. Imao sam ogromnu tremu pred ulazak u avion s prekaljenim pilotom i nadao sam se da će mi u budućnosti on biti instruktor u Zadru. Bio sam na životnoj raskrsnici. Major Franc, moj ocenjivač i kopilot na tom letu, rekao je samo kratko po izlasku iz aviona: „Ovaj mali može sam da leti.“ U jesen 1969. godine preselio sam se u Zadar.
Fatalna plavuša
Bio sam na trećoj godini pilotske gimnazije kada sam na korzou u Mostaru sreo nežnu plavokosu Ivanku. Svi učenici naše gimnazije bili su otresiti, lepo vaspitani momci u dobro skrojenim odelima. Na korzou smo bili u velikoj prednosti u odnosu na mostarske mangupe. Devojke su nas obožavale. S Ivankom sam počeo da se zabavljam u aprilu 1968. godine i sve do danas mi smo ostali zajedno.
Uživanje i odgovornost
U Zadru smo na prvoj godini akademije imali zadatak da savladamo gradivo raspoređeno u dvadeset i sedam teorijskih predmeta. Za polaganje svakog od njih imali smo samo po jedan rok. Loša ocena iz bilo kog od tih dvadeset i sedam predmeta označila bi kraj školovanja pitomca Letačke akademije u Zadru. Biti pilot je osim uživanja i preuzimanje velike odgovornosti u životu. Zato su nam instruktori i predavači u Zadru na prvoj godini priredili okolnosti koje su među nama izvršile dodatnu selekciju. Na akademiji su ostali samo najspremniji, najodlučniji i najozbiljniji. Pošto sam bio najbolji student svoje generacije, posle položenih predmeta na drugoj godini dobio sam nagradni let sa svojim instruktorom majorom Francom na čuvenom „galebu 2. Klasići su me satima ispitivali kakav je osećaj leteti „galebom“, a ja sam im samo kratko odgovarao „neopisiv“. Major Franc mi je kratko rekao: „Mali imaš odličnu ruku, biće od tebe pilot.“
Titov pitomac
Završio sam akademiju u Zadru kao prvi i najbolji generaciji i stekao zvanje Titovog pitomca. Pločica s mojim imenom stajala je na zidu kod ulaza u akademiju, zajedno s ostalim najboljim studentima prethodnih generacija. Otac je bio mnogo ponosan dok me je gledao kako u proleće 1972. godine držim govor ispred postrojenog vazduhoplovnog puka u ime svoje generacije pilota. Petnaest godina kasnije na jednom aeromitingu u Beogradu dobio sam dozvolu od komande da mi na službenom letu do Mostara i nazad društvo pravi moj otac Mihail. Bio je to jedini put kada je on posle Drugog svetskog rata ponovo seo u avion i bilo mu je puno srce da leti sa sinom.
Pula
Kao najbolji u klasi mogao sam da biram mesto gde ću početi da službujem. Želeo sam dalje da unapređujem svoje letačke sposobnosti i odlučio sam da ostanem u Zadru kao instruktor letenja. Nisam znao da me čeka četiri sata letenja svakog dana i analiza i priprema naleta sa pitomcima. Bio je to mnogo odgovoran posao. Prebacili su me u Pulu na kurs za noćno letenje i letenje po instrumentima. Imao sam strpljenja sa studentima, ali nisam dozvoljavao nedisciplinu.
Fatalna neopreznost
Jednom sam na obuci letao s pitomcem koji je bez razloga naglo okrenuo avion naopako i počeo da ponire prema morskoj površini. Od opterećenja nisam video ništa. U poslednjem trenutku sam ispeo da izjednačim avion s morskom površinom i spasem nas sigurne smrti. Pitao sam studenta o čemu se radi. On je prebledeo i kratko mi rekao „ne znam“. Lično sam se zauzeo da posle toga nastavi školovanje, ali se on nije opametio, i kasnije je kao potporučnik, u sličnim neodgovornim igrarijama iznad mora izgubio kontrolu nad avionom, survao se u vodu i izgubio život. U Puli smo preko leta za vreme redovne obuke radili nalet na mete na ostrvu koje se moglo videti sa gradske plaže. Bio je to spektakl za turiste. Avioni u naletu koji bombarduju ostrvo na dva kilometra od plaže.
Batajnica
U Vojno-opitni centar u Batajnici stigao sam 1976. godine, jer su im trebali mladi probni piloti. Klasična smena generacija u kojoj smo nas petorica imali zadatak da nasledimo stare asove jugoslovenskog vazduhoplovstva. Bio sam pun samopouzdanja i u naponu snage i u Batajnicu sam došao kao instruktor letenja na Vojnoj akademiji. Divno su nas primile starije kolege, ali nije mi bilo svejedno kada sam s jednim od njih ušao u avion „galeb 3“. Anžej Mirko me je po oblačnom vremenu poveo sa sobom na prvi let od kada sam stigao na Batajnicu. Bio sam siguran da sam ga preciznim pilotiranjem oduševio, ali mi je sve bilo jasno kada je Anžej preuzeo komande i počeo da izvodi akrobacije sa „galebom“ po oblacima. Nisam se uplašio, ali mi je bilo jasno da je mnogo učenja ispred mene.
Pilotske zveri
Ti ljudi su bili „pilotske zveri“. Jedino učeći od njih mogao sam da postanem ozbiljan probni pilot. Van radnih obaveza smo se sjajno družili. Na proslavu novogodišnjih praznika kod šefa koji je kao pukovnik vazduhoplovstva bio strah i trepet u VOC-u krenuli smo bez poklona. Usput smo sreli kuče, vezali mu crvenu mašnu oko vrata i pojavili se na vratima pukovnikovog stana. Nasmejao se i ludo smo se zabavili. Kasnije sam 1984. godine, kao instruktor letenja, dobio Zlatni letački znak , najviše priznanje u našem vazduhoplovstvu. Uručila mi ga je na Dan vojske 22. decembra. Milka Planinc, tadašnja predsednica Saveznog izvršnog veća.
U Pariz bez navigacije
Učestvovao sam na nekoliko internacionalnih vazduhoplovnih izložbi, na kojima smo na aeromitinzima predstavljali letelice domaće proizvodnje. Kao probni piloti imali smo obavezu učešća na internacionalnim mitinzima. Najveći izazov za nas je bio prelet preko vazdušnog prostora evropskih država. Nismo imali radio-stanice za komunikaciju sa kontrolama leta, pa smo bili primorani da letimo odmah iza repa civilnih aviona. Kada smo leteli prema Parizu bilo je oblačno i tri sata sam leteo bez navigacije prateći civilni „boing“ na redovnom letu.
Razočaranje
Kada su početkom devedesetih godina prošlog veka počeli sukobi na prostoru bivše Jugoslavije došla je naredba iz Generalštaba da svi piloti koji nisu srpske nacionalnosti momentalno odu na godišnji odmor. Tri meseca sam šetao Zemunskim kejom i niko mi se nije obratio. Bio sam jako razočaran jer sam tim politikantima rekao da sam zakletvu položio jednoj armiji i da nemam nameru da je gazim. Neke kolega su počele da me izbegavaju. Na posao su me vratili jer su morali i neko vreme sam proveo sedeći naslonjen na radijator bez ikakvih obaveza. Tek me je general Perišić vratio na komandno mesto VOC-a.
Bombardovanje
Za vreme bombardovanja spasao sam svu tehniku i borbena sredstva u VOC-u na Batajnici. Svakog dana sam bio na poligonima i rizikovao život. Srećom, sve se dobro završilo. Poražavajuće je za naše društvo što je čovek koji je oborio avion F-117 van našeg vazduhoplovstva. On danas ima pekaru, a morao je da predaje na Vojnoj akademiji.
Letim i danas
U penziji nisam prestao da letim. Trenutno sam instruktor letenja u Aeroklubu „Galeb“. U našem klubu ima dosta unikatnih aviona kojima treba restauracija i osposobljavanje za letenje. Država nas ignoriše, ali bi bilo dobro da se neki ljudi kojima je vazduhoplovstvo strast, a imaju novčane mogućnosti, ulože u naš klub kako bismo ih upoznali sa lepotama letenja. Moj stariji sin Robert je pilot, major vazduhoplovstva, a mlađi Edvard radi na održavanju sistema telemetrije. Bavi se ispitivanjem aviona u realnom vremenu.
Lična karta
Marijan Jelen je rođen 1950. godine u Celju. Otac mu je bio pilot Jugoslovenskog kraljevskog vazduhoplovstva. Bio je najbolji pitomac Letačke akademije u Zadru, gde je radio kao instruktor letenja. Jedini je pilot koji je leteći avionom domaće proizvodnje „orao jurišnik“ probio zvučni zid. Bio je komandant Vojnog opitnog centra u Batajnici. Sada je instruktor letenja u Aeroklubu „Galeb“. Oženjen je i ima sinove Roberta i Edvarda i unuka Luku.
Izvor:Blic
http://www.blic.rs/reportaza.php?id=121773
