Malo ću otići u off. Pokrenula se priča o asfaltima, da napišem par reči, možda nekom bude zanimljivo. Relevantno je za priču o autoputevima uopšte.
Put se sastoji iz vezanih (asfaltnih) i nevezanih slojeva (kamenih) slojeva. Najčešća struktura puta gore na dole izgleda otprilike: Asfalt beton (AB) 4-7cm, Bitumenizirani nosivi sloj (BNS) 5-10cm i dva sloja drobljenog kamena od 30ak cm. Ispod kamena se, u zavisnosti kvaliteta podloge stavlja i sloj peska.
Kad se priča o asfaltu, uglavnom se misli na gornje, AB i BNS slojeve, koji se izrađuju od bitumena i agregata (kamena i peska) različitih veličina. Bitumen nastaje kao nusprodukt prerade nafte i proizvodi se u rafinerijama. Može biti običan (BIT) ili mu se dodaju razni polimeri (PmB). Prema standardima, bitumen se klasifikuje prema tvrdoći, odnosno koliko duboko možemo da utisnemo prst u njega (pravo ispitivanje se ne izvodi ovako
). U NISovoj rafineriji u Pančevu proizvode se BIT60, BIT90, BIT200, gde broj označava dubinu prodiranja, pa je BIT60 tvrđi od BIT90. Za asfalte se koriste i jedan i drugi. Ne može se reći da je jedan bolji ili lošiji od drugog (isto koštaju), već izbor zavisi od traženih karakteristika asfalta.
A cela mudrost oko asfalta se svodi na nalaženje optimalne tvrdoće: tvrdi asfalti i betonski kolovoz odlično podnose velika opterećenja, sile kočenja i ubrzanja i sl, pa se zbog toga upotrebljavaju na naplatnim stanicama, bus stajalištima, aerodromima i sl. Međutim, loše podnose temperaturne oscilacije, jako su kruti, nema širenja i skupljanja, pa zbog toga i pucaju. Sa druge strane, meki asfalti ,,teku" pod temperaturom, slobodno se šire i ne pucaju. Ali ne podnose opterećenje, pa se stvaraju kolotrazi i talasi. Mekoća asfalta zavisi od količine bitumena (više bit-mekše), vrste bitumena i aditiva. U hladnim zemljama npr koriste vrlo meke asfalte. Tu se otpornost na opterećenje postiže dodavanjem polimera u bitumen (PmB), koji je 50% do 100% skuplji od BIT, ili od dodataka aditiva u asfalt, koji mogu biti različitih kvaliteta, karatkeristika i cene.
Vrste asfalta koje se najčešće koriste su:
1. Asfalt betoni - kod nas na 99% asfaltiranih puteva. Izrađuju se od agregata raznih veličina, od 0 do 11 ili 16mm, gde se između velikih zrna uvuku manja, a šupljine ispunjava bitumen, najčešće BIT60. Bude tu i tamo nekih dodavanja aditiva, ali je to vrlo retko. Zbog čega su nam putevi loši? Više stvari. Pri proizvodnji asfalta treba poštovati striktnu proceduru, temperatura proizvodnje, tačni odnosi u mešavini, temperatura ugradnje, brzina hlađenja, način ugrađivanja (finišer konstantno mora da radi, kamioni da se smenjuju iza njega, bez prekida radova). Kod nas se to ne poštuje uvek, da li zbog lošije mehanizacije, malo lošije organizacije radova, radne snage i sl. Tolerancija greške je u starim propisima bila 1cm, a na sloj debljine 4cm, to je mnogo. U novim propisima je tolerancija 0.5cm pa ćemo videti šta će biti. Ima problema i oko bitumena, koji nije uvek isti, iako nosi istu oznaku.
2. SMA (stone matrix asphalt) - u Srbiji znam samo za slučaj rekonstrukcije autoputa kroz BG od pre par godina kad je korišten ovaj asfalt, ne znam za druge slučajeve. Ovo je majka mara. Za razliku od AB, ovde se koriste samo krupna zrna, vrlo malo ima peska, pa se formira kao neki ,,skelet" od krupnog kamena. Šupljina ima mnogo više nego kod ABa, i ispunjene su bitumenom. Zbog ovakve strukture, uprkos velikoj količini bitumena, ne nastaju kolotrazi pošto se sile prenose sa kamena na kamen, za razliku od AB gde sile primaju i bitumen i manja zrna. Sa druge strane, zbog količine bitumena, ne dolazi do pucanja od temperature. Ovaj asfalt ima veću otpornost i izdržljivost, veće trenje, stvara se manja buka, a prima i veće saobraćajno opterećenje. Skuplji je oko 30% od AB-a, ali pravi razlog zašto se ne upotrebljava kod nas je to što su zahtevi za proizvodnju i ugradnju dosta strožiji nego kod AB, što malo ko može da zadovolji.
Na slici levo je SMA koji ima samo krupni kamen, desno je AB sa različitim veličinama zrna
3. Porozni asfalt, koji je neko već spominjao. Proizvodi se kao SMA, samo bez toliko bitumena, pa šupljine iznose i do 35% zapremine. Zbog tih rupa, slabije podnosi opterećenje, pa se ne preporučuje korišćenje na autoputevima i opterećenim magistralama. Takođe, problem je ako prljavština ili zemlja upadne u te rupe, pošto onda gubi sposobnost odvodnjavanja. U primeni je uglavnom na parkinzima. Ispod njega ide sloj drobljenog kamena pa voda u teoriji ide u podzemne tokove. U stvarnosti, ima dosta problema sa ovim asfaltom, pošto voda i ne ode baš u tokove, pa se postavljaju perforirane cevi, ili se vrši konstantno održavanje. Cena je tu negde sa SMA. Dozvoljeni nagib je do 5%. Prednost je što nema potrebe za kanalima, rigolima i sl, pa ako nema dovoljno mesta, a eksproprijacija je problem, ovo bi moglo biti rešenje. Pod uslovom da zemlja ispod puta može da primi tu svu vodu.
4. Svi ostali. Razne eksperimentalne mešavine, sa ili bez aditiva, liveni asfalti, mikroasfalti i sl, koji se slabo koriste zbog cene, tehnologije ili nečeg trećeg.