Malopre sam se dovezao iz Prijepolja do Užica. U PP je jutros osvanulo 20cm snega. Padao je još posle ceo dan, a oko 18 počela je mećava. Krenuo sam kad je malo stalo, oko 20 h. Putem potpuni led, već 40 je suluda brzina. Utabano, nije posuto.
Od Bistrice uzbrdo ka NV nečišćeno, ima oko 10cm na putu. Veje i duva, a na kolovozu 10cm rastresitog snega. Audi IN tablica sa letnjim gumama kao valjcima na točkovima puže uzbrdo i pokušava da napravi zastoj. Razmišljam o autoputu preko Pešteri.
Kroz NV katastrofa. Opet ima ljubitelja letnjih guma, ali se lako obilaze jer saobraćaja iz suprotnog smera skoro da nema. Da ima, teško bi se krenulo.
Od Kokinog Broda sve gore. Tek poneki šleper na putu, jedan zamalo napravio zastoj, od tri trake prohodno 0,75 leve. Montira lance. Opet razmišljam o pešterskoj trasi. Ovakva mećava tamo je normalna pojava. Srećem dva kamiona za čišćenje. Čiste dva trake istovremeno. Pohvalno. Moj smer će sačekati da se vrate. Proći će bar pola sata. Do tada, biće svašta. Jedan BD vozi uzbrdo 20 na sat. Taj neće tom brzinom savladati narednu uzbrdicu, razmišljam dok ga pretičem. Penjem se ka Borovoj glavi. Sa svakim metrom sve jače duva, sneg leti u talasima, sve manja vidljivost. Izlazim na vrh i taman kad pomislim da je najgore prošlo, da više nemam uzbrdica, na vododelnici upadam u takav kovitlac kakav nikad nisam ni video ni doživeo. Ne vidi se NIŠTA, ne raspoznaje se put, sve je ravno, poravnjani su bedemi sa strane od čišćenja. Uključujem sve migavce, orjentišem se pomoću znakova i narednih 200m milim. Auto se ljulja od vetra. Strašan osećaj. Strah, klaustrofobija, dezojrentisanost... Poznajem put, samouveren sam i iskusan vozač... Ipak, gadno je.
Tada opet razmišljam o bu**** (budalama) (izvinjavam se) koji su planirali put preko Sjenice. Tamo duva svakog dana i brže i jače i bolje. Taj koji je crtao trasu, video je samo na karti visoravan, a o pešterskoj zimi nije ni čitao, a kamoli video kako izgleda. Njega je jedino zanimala jednostavnija trasa. Pokušavam da zamislim autobus koji se zaglavi u smetovima, kolonu koja se ubrzo formira, neka vozila ostaju bez goriva... Gužva sve veća, a sneg i nameti samo rastu.
Čistači ne mogu da prođu, smetovi se prave uz zaustavljena vozila. Temperatura pada, motori rade, auspusi puše, od snega dim nema kud, pa se CO polako uvlači pod i u vozila. Horor! Kad spasioci konačno stignu, zatiču stravične scene po vozilima.
Bojim se da je nešto ovako sasvim moguće kad nekad put bude tamo napravljem. Mogu to da zamislim.
Ali, ne mogu da zamislim da neko može da noću, u sred zime, ide preko planine bez zimske opreme. To nije samo opasno, već je i neodgovorno, opet ne samo prema sebi, već i ostalim na putu, jer tako lako nastane zastoj. Isto tako, ne mogu da shvatim da neko drugi ignoriše prirodne i klimatske karakteristike pojedinih predela zbog nekokiko miliona jeftinije trase i nešto malo lokalnih političkih poena.
Želimo li nešto ovako?
. A nema je i neće je biti, van nas samih.
