Zbog velikog pritiska za ekonomičnošću transportnih preduzeća, došlo je do povećanja volumena tovarnog prostora odnosno do veće ukupne mase, zatim do veće brzine vožnje i skoro udvostručenja snage motora u periodu od 1960. do1995. godine. Ovo je dovelo klasične kočnice sa oblogama do granice njihove izdržljivosti jer se njihovo kočiono dejstvo iz mnoštva razloga nije moglo udvostručiti. Ali je ostalo ono: ko ubrzava mora da može i da usporava.
Ukoliko se brzina poveća dva puta onda se, kod kočenja, četvorostruko veća količina kinetičke energije mora da pretvori u toplotu.
Danas se vozi prosečnom brzinom od 80 km/h. Po ravnici nema problema, na usponu opet nema problema ako motor ima snage da izvuče, ali na nizbrdici se ta brzina može ostvariti samo ukoliko se na odgovarajući način i bezbedno može zakočiti/usporiti.
Kada vozač aktivira retarder, radni medijum (ulje) ubrizgava se vazdušnom kompresijom u prostor između rotora i statora. Okretanje rotora za sobom povlači ulje, koje onda kruži zatvorenim tokom između rotora i statora.
Budući da su mu u tom kretanju snažna prepreka lopatice statora, ulju se usporava vrtloženje, pa se time "koče" rotor retardera i smanjuje broj obrtaja retarderovog vratila (kardana).
Momenat ("snagu") kočenja određuje regulacioni ventil, koji zadržava manju ili veću količinu ulja izmedu rotora i statora. Kada se retarder isključi, za pražnjenje radnog prostora u kojem dolazi do vrtloženja ulja "brine" se centrifugalna sila.
U standardnom izvođenju retarder se aktivira preko stepenastog prekidača retardera na stubu upravljača. Kod položaja 0 retarder je isključen, a u ostalim položajima prekidača trenutna brzina se održava konstantnom. Ako treba da se poveća kočno dejstvo onda se stepenasti prekidač jednostavno pomeri u viši položaj.