Боје фасада део традиције и идентитета града
Архитектуру престонице одликује мешавина различитих стилова и нијанси топлих и хладних тонова. – Конак кнегиње Љубице и кафана „Знак ?” типични су примери српске архитектуре којим доминирају бело бојене фасаде. – Грађевинарство данашњице није ограничено у употреби боја, чак се и насеља по њима препознају
Главни град је букет разноврсних стилова и боја Фото Л. Адровић
Порекло имена престонице ни до данас није разјашњено.Препричава се легенда да су називу кумовали путници намерници који су долазили рекама. Њих је блештавило белог камена наслаганог у бедеме на ушћу Саве и Дунава оставило без даха. Београд је данас далеко од белог. Раније се чинило да је одвише сив. Ту уједначеност разбија спектар дугиних боја новоизграђених здања.
– Одговор на питање како је Београд добио име губи се у дверима времена. Његов назив није искључиво у вези са бојом зграда, јер су у то доба људима сви градови метафорички били бели – пориче уврежено мишљење Иван Рашковић, председник Друштва архитеката Београда.
Главни град је букет разноврсних стилова и боја. Преплићу се палете топлих нијанси од најсветлије жуте, окер, наранџасте преко јарко црвене, све до боје фасадне цигле. Оне прекривају зидове времешних грађевина, којих је све мање. У такве се убрајају Капетан Мишино здање, Коларчева задужбина, Дом Вукове задужбине…
– Конак кнегиње Љубице и кафана „Знак ?” типични су примери српске архитектуре с почетка 18. века. Њим доминирају бело бојене фасаде са карактеристичним тамним прозорским окнима – појаснила је др Драгана Васиљевић-Томић, професор Архитектонског факултета.
Импозантни неимарски подухвати, попут зграда Филолошког факултета, Етнографског музеја, Дома народне скупштине или Главне поште „огрнути” су фасадом од загасито сивог камена. А међу симболима Теразија – хотел „Москва” од првог спрата па до крова обложен је жућкастим плочицама, украшен је орнаментима зелене боје и представља један од начина пројектовања фасада почетком 20. века.
– Најзаступљенији стилови пре Другог светског рата били су модернизам и академизам. У првом преовлађују хладни тонови док други подразумева умереност и декоративну пластику на фасади која се углавном не ради у више од два тона боје. Украсни детаљи могу бити светлији од равног фасадног платна. То зависи од богатства декорације. Она може бити заступљена у већој или мањој мери. Цветни, раскошни елементи су по правилу нежнијих боја. Грубљи, оштрији захтевају јаче контрасте – објаснила је Татјана Виденовић, архитекта Завода за заштиту споменика културе.
Боја фасаде истиче архитектуру и њен је неизоставни део. Тип објекта, његова намена, стил у којем је грађен али и локација захтевају одређени колорит.
– Војвођанске куће на Гардошу су аутентично беле, беж, светлих пастелних тонова. За маловарошке куће карактеристичне су интензивније боје. Сецесијски обликована пластика на фасади често је у светло зеленим тоновима, а на избор боја утиче клима, продор светла и осунчаност. Академска архитектура треба да буде обојена јаким колоритом који неће засенити украсе фасаде. Зграда Команде ваздухопловства у Земуну, врсног архитекте Драгише Брашована, из 1935. године, мора задржати један миран сиви тон, како би се сачувала њена репрезентативност. Свакако да се не сме обојити бордо, наранџасто или плаво. „Сладуњаве”, топле тонове треба користити опрезно, с мером, само где је то оправдано. Боја зграда је део традиције, идентитета и лица града – закључује Александра Дабижић, историчар уметности у Заводу за заштиту споменика културе.
Приликом бојења фасада не сме се сметнути са ума аутентичност грађевинског материјала. Тренутна боја не мора да буде изворна. Тек кад се загребе испод површине, кад почну да се скидају наслаге прашине и слојеви боја долази се до оригиналне.
– Многа здања су више пута обновљена. Њихове фасаде време је нагризло и променило. Антички храмови су најбољи пример да боје не одолевају зубу времена. Када су изграђени шаренили су се као лицидерска срца. Многима није познато да су стубови били црвено-плави. Када су се у 19. веку за њих заинтересовали истраживачи боје су већ биле потпуно испране – каже Иван Рашковић.
Архитектура Београда је у суштини мешавина праваца. Упркос ратовима и разарањима у престоници је очувано више архитектонских целина: Косанчићев венац, Дорћол, Енглезовац (назван по Макензијевом инвеститору шкотског порекла) познатији као Чубура, Неимар, западни Врачар. Посебно је издвојио Нови Београд, као најбољи пример модернизма.
– Он је историјска целина великог културног значаја баш као и Косанчићев венац и мора се очувати – истиче он.
До 2000. године није постојала организована обнова фасада у граду. Један део је преуређивала држава, други јавна предузећа, а трећи приватне фирме или власници. Међутим, од 2001. године град је у обнову фасада уложио велика средства.
– Уколико објекат није од изузетног значаја, а окружен је здањима која су под ингеренцијом Завода за заштиту споменика културе онда архитекте на основу умећа и искуства бирају најприкладнију боју. Најбоља решења за новију градњу у центру одаберу се на јавном конкурсу града – разјаснила је Татјана Виденовић.
Све што је у вези са преуређењем зграда, како је рекао Рашковић, подлеже и ауторским правима.
– Ако аутор пројекта није жив или није доступан, а при том није одредио носиоца ауторских права постоји комисија у Друштву архитеката Београда која одлучује о грађевинским радовима и процењује да ли су они ваљани. То укључује и боју здања – рекао је он.
Стручњаци сматрају да савремена архитектура датира од половине прошлог века, баш као и модерна. Прва је карактеристична за стамбене објекте. Они су углавном сведених линија, а улогу детаља који красе здања саздана почетком прошлог века преузеле су терасе и лође. Новоизграђени пословни комплекси, огромни тржни центри који се хвале стотинама квадратних метара типичан су одраз данашњег времена и обилују великим стакленим површинама и челичним носачима. Данас грађевинарство није ограничено у употреби боја, чак се и насеља по њима препознају.
http://www.politika.rs/rubrike/Beograd/Boje-fasada-deo-tradicije-i-identiteta-grada.sr.html
Архитектуру престонице одликује мешавина различитих стилова и нијанси топлих и хладних тонова. – Конак кнегиње Љубице и кафана „Знак ?” типични су примери српске архитектуре којим доминирају бело бојене фасаде. – Грађевинарство данашњице није ограничено у употреби боја, чак се и насеља по њима препознају
Главни град је букет разноврсних стилова и боја Фото Л. Адровић
Порекло имена престонице ни до данас није разјашњено.Препричава се легенда да су називу кумовали путници намерници који су долазили рекама. Њих је блештавило белог камена наслаганог у бедеме на ушћу Саве и Дунава оставило без даха. Београд је данас далеко од белог. Раније се чинило да је одвише сив. Ту уједначеност разбија спектар дугиних боја новоизграђених здања.
– Одговор на питање како је Београд добио име губи се у дверима времена. Његов назив није искључиво у вези са бојом зграда, јер су у то доба људима сви градови метафорички били бели – пориче уврежено мишљење Иван Рашковић, председник Друштва архитеката Београда.
Главни град је букет разноврсних стилова и боја. Преплићу се палете топлих нијанси од најсветлије жуте, окер, наранџасте преко јарко црвене, све до боје фасадне цигле. Оне прекривају зидове времешних грађевина, којих је све мање. У такве се убрајају Капетан Мишино здање, Коларчева задужбина, Дом Вукове задужбине…
– Конак кнегиње Љубице и кафана „Знак ?” типични су примери српске архитектуре с почетка 18. века. Њим доминирају бело бојене фасаде са карактеристичним тамним прозорским окнима – појаснила је др Драгана Васиљевић-Томић, професор Архитектонског факултета.
Импозантни неимарски подухвати, попут зграда Филолошког факултета, Етнографског музеја, Дома народне скупштине или Главне поште „огрнути” су фасадом од загасито сивог камена. А међу симболима Теразија – хотел „Москва” од првог спрата па до крова обложен је жућкастим плочицама, украшен је орнаментима зелене боје и представља један од начина пројектовања фасада почетком 20. века.
– Најзаступљенији стилови пре Другог светског рата били су модернизам и академизам. У првом преовлађују хладни тонови док други подразумева умереност и декоративну пластику на фасади која се углавном не ради у више од два тона боје. Украсни детаљи могу бити светлији од равног фасадног платна. То зависи од богатства декорације. Она може бити заступљена у већој или мањој мери. Цветни, раскошни елементи су по правилу нежнијих боја. Грубљи, оштрији захтевају јаче контрасте – објаснила је Татјана Виденовић, архитекта Завода за заштиту споменика културе.
Боја фасаде истиче архитектуру и њен је неизоставни део. Тип објекта, његова намена, стил у којем је грађен али и локација захтевају одређени колорит.
– Војвођанске куће на Гардошу су аутентично беле, беж, светлих пастелних тонова. За маловарошке куће карактеристичне су интензивније боје. Сецесијски обликована пластика на фасади често је у светло зеленим тоновима, а на избор боја утиче клима, продор светла и осунчаност. Академска архитектура треба да буде обојена јаким колоритом који неће засенити украсе фасаде. Зграда Команде ваздухопловства у Земуну, врсног архитекте Драгише Брашована, из 1935. године, мора задржати један миран сиви тон, како би се сачувала њена репрезентативност. Свакако да се не сме обојити бордо, наранџасто или плаво. „Сладуњаве”, топле тонове треба користити опрезно, с мером, само где је то оправдано. Боја зграда је део традиције, идентитета и лица града – закључује Александра Дабижић, историчар уметности у Заводу за заштиту споменика културе.
Приликом бојења фасада не сме се сметнути са ума аутентичност грађевинског материјала. Тренутна боја не мора да буде изворна. Тек кад се загребе испод површине, кад почну да се скидају наслаге прашине и слојеви боја долази се до оригиналне.
– Многа здања су више пута обновљена. Њихове фасаде време је нагризло и променило. Антички храмови су најбољи пример да боје не одолевају зубу времена. Када су изграђени шаренили су се као лицидерска срца. Многима није познато да су стубови били црвено-плави. Када су се у 19. веку за њих заинтересовали истраживачи боје су већ биле потпуно испране – каже Иван Рашковић.
Архитектура Београда је у суштини мешавина праваца. Упркос ратовима и разарањима у престоници је очувано више архитектонских целина: Косанчићев венац, Дорћол, Енглезовац (назван по Макензијевом инвеститору шкотског порекла) познатији као Чубура, Неимар, западни Врачар. Посебно је издвојио Нови Београд, као најбољи пример модернизма.
– Он је историјска целина великог културног значаја баш као и Косанчићев венац и мора се очувати – истиче он.
До 2000. године није постојала организована обнова фасада у граду. Један део је преуређивала држава, други јавна предузећа, а трећи приватне фирме или власници. Међутим, од 2001. године град је у обнову фасада уложио велика средства.
– Уколико објекат није од изузетног значаја, а окружен је здањима која су под ингеренцијом Завода за заштиту споменика културе онда архитекте на основу умећа и искуства бирају најприкладнију боју. Најбоља решења за новију градњу у центру одаберу се на јавном конкурсу града – разјаснила је Татјана Виденовић.
Све што је у вези са преуређењем зграда, како је рекао Рашковић, подлеже и ауторским правима.
– Ако аутор пројекта није жив или није доступан, а при том није одредио носиоца ауторских права постоји комисија у Друштву архитеката Београда која одлучује о грађевинским радовима и процењује да ли су они ваљани. То укључује и боју здања – рекао је он.
Стручњаци сматрају да савремена архитектура датира од половине прошлог века, баш као и модерна. Прва је карактеристична за стамбене објекте. Они су углавном сведених линија, а улогу детаља који красе здања саздана почетком прошлог века преузеле су терасе и лође. Новоизграђени пословни комплекси, огромни тржни центри који се хвале стотинама квадратних метара типичан су одраз данашњег времена и обилују великим стакленим површинама и челичним носачима. Данас грађевинарство није ограничено у употреби боја, чак се и насеља по њима препознају.
http://www.politika.rs/rubrike/Beograd/Boje-fasada-deo-tradicije-i-identiteta-grada.sr.html
