Приградски превоз Београд[/b]":1c4b2f8b]Njima nije u interesu da vi uređujete stajališta, jer ako vi uredite 8 stajališta za 60.000 dinara (i to terminusna stajališta, sa redovima vožnje), oni bi za to napravili tender, i tu bi neko stavio bar 600.000 za isti posao, u svoj džep. Žalosno je što birokrate koče Beograd da se razvija, što ne daju ljudima sa idejom da rade.
Ta stajališta nekom možda izgledaju kao jedna kap u moru, i na neki način marginalna stvar, ali ako kao društvo nismo u stanju da se pomerimo sa mrtve tačke bar tako što ćemo početi od tih marginalnih stvari, kako očekivati da ćemo uraditi nešto krupnije.
Moju borbu za predgrađe nadležni odlično razumeju, i u razgovoru sa njima mogao sam da zaključim da jednostavno ne žele da se ta ideja ostvari, žele da se takve ideje zaustave.
Evo, na primer, šta bi se postiglo i šta se ne bi postiglo SAMO POSTAVLJANJEM STAJALIŠNIH STUBOVA SA BROJEVIMA LINIJA I NAZIVOM STANICA na sva stajališta u rubnim opštinama: ti ljudi ovim ne bi dobili češće polaske, ne bi dobili povoljnije cene, ne bi dobili bolje autobuse; dobili bi bolju dostupnost informacija, veći komfor čekanja prevoza i lakše planiranje presedanja, naizgled mala korist, ALI, TO BI ZA GRAD ZNAČILO MNOGO VIŠE. Beograd bi svoj vizuelni identitet proširio na svoju kompletnu teritoriju, a time bi se podstakao i razvoj. Sigurno svi znate onaj osećaj kada se vraćate sa nekog dalekog puta. Кada se osetite da ste stigli kući, da ste se vratili? -Onda kada vidite duž puta prepoznatljive zelene stubove i plave (nekada bele) stajališne table, i po koji, doduše trocifren, GSP-ov autobus. Tada se osećate da ste stigli, iako ste možda tek na Rušnju a treba da stignete u Batajnicu. To je vizuelni identitet Beograda, a ne samo puko bavljenje autobuskim stajalištima.