Осам деценија постојања и петнаест година од смрти Ота Бихаљи-Мерина, Нолит и српска култура обележавају продајом фенси моде у његовим главним књижарама
Љубомир и Анушка Мицић са Павлом и Отом Бихалијем 1925. године; Књижара „Павле Бихали” у Београду, ових дана
Акција „Политике” за очување „Просвете” и књижаре „Геца Кон” добила је подршку у јавности, чак и у власти. И, док се одвијала та акција, преко пута Београђанке нема више једне од најлепших београдских књижара, назване „Павле Бихали”, по оснивачу часописа „Нова литература” и издавачког предузећа Нолит.
Догодило се то у прилици какву не би пропустила да обележи ниједна култура која држи до себе – Нолит је основан тачно пре 80 година, а пре 15 година је преминуо и други од оснивача тог предузећа, Павлов (1892–1941) брат Ото Бихаљи-Мерин (1904–1993). Баш у години јубилеја, ретког у овдашњој култури и књижевним пословима, у ранију књижару инсталиран је бљештави ентеријер неке фенси радње, уз опште ћутање јавности.
Браћа Ото и Павле Бихали објавили су први број часописа „Нова литература” пред сам крај 1928. године, у не баш срећно време јер је, само недељу-две касније, краљ Александар укинуо парламентаризам и завео диктатуру. Нолит је сада имао да се бори против љутог непријатеља слободне и критичке мисли, против одмах заведене, врло оштре цензуре.
„Нова литература” је била конципирана као ангажовани, интернационални часопис леве оријентације у којем су њени покретачи, како ми је сведочио Ото Бихаљи-Мерин, хтели да остваре и неку врсту синтезе модерне – наиме дадаизма, надреализма, футуризма и зенитизма, са револуционарним радничким покретом.
Интернационалну оријентацију „Нове литературе” је уверљиво, чак спектакуларно потврђивао и састав „редакцијског комитета” часописа у којем су били Алберт Ајнштајн, Александра Колонтај, Сергеј Ејзенштајн, Максим Горки, Анри Барбизе, Егон Ервин Киш, Ервин Пискатор, Кете Колвиц, Аптон Синклер, Георг Грос… Њих је око часописа окупио Ото Бихаљи, док је његов брат Павле од југословенских стваралаца позвао Љубу Бабића, Драгишу Васића, Аугуста Цесареца, Бранка Гавелу, Стеву Галогажу, Драгишу Михајловића… У првом броју ови угледници су објавили неку врсту манифеста под насловом „Интелектуалци Европе читаоцима Југославије”. У том тексту се, уз остало, каже: „Књига је опште добро свих људи. Преко граница једног језика, она преноси мисли и идеје кроз време и простор. Она нас учи руковању механизмом развитка… Тако наша Књижевна Заједница, на основи обостраних интереса за јевтиним (књигама, прим. а.), има високу културну мисију: да уистини напредне духове нашег доба, преко свих међа националног ограничавања, међусобно приближи – да идеје и дела духа пренесе у масе”.
У крајње сложеним околностима, уз почетно избегавање цензорских маказа, часопис је дефинитивно забрањен после дванаестог броја, у јануару 1930. године, али је Нолит наставио своју мисију. Сада објављивањем низа књига које су, поготову, имале великог утицаја на младе.
Затвараног због Нолита пре рата, Павла Бихалија је ухапсио и Гестапо 1941. године. „Ново време” је 19. јула 1941. објавило „Списак стрељаних због саботаже и насиља”. Међу двадесет осам имена стрељаних комуниста и Јевреја из Београда, име Павла Бихалија „издавача”, наведено је као десето. Ову сурову вест Ото Бихаљи је сазнао у заробљеништву, у логору за југословенске официре отеране у Немачку после капитулације. Пошто је преживео рат и логор, Ото је све до смрти 1993. године неуморно радио, проносећи и оне идеје које су га покренуле да заједно с братом Павлом оснује Нолит.
Упркос томе што више нема књижаре која је носила име Павла Бихалија, његово и дело његовог брата Ота Бихаљија трају и тек ће бити предмет нових анализа и нових вредновања.
Слободан Кљакић
Бихали и Бихаљи
Треба разјаснити различита презимена двојице браће Бихали. Када се Ото вратио у Београд 1945. и почео да објављује у „Борби” потписивао је своје чланке са „Бихали-Мерин”, али би слагач увек „по свом тачном осећању за српски језик”, потпис исправљао у Бихаљи. И, остало је на томе.