Kad se malo bolje pogleda i razmisli, može se uočiti da se svi naprednjački argumenti i/ili opravdanja za svaku rekonstrukciju mogu svesti na:
''Pa šta hoćete, ako ništa drugo, bar je bolje nego što je bilo''
I mada svakako stoji da je bilo kakvo poboljšanje bolje nego nikakvo, kod naprednjaka to postaje degutantno i jadno, jer se stalno implicira poređenje u odnosu na ONE PRE, tj. one što vladaše pre 10 godina. A 10 godina je jako puno, to je više od dva mandata.
I drugo, posle višemesečnog prdenja po medijima, prvo Sliniše Malog, a onda i Gremlina iz šahta, kako Srbija i Beograd imaju nikad veće budžete u istoriji srpskog roda, čovek bi očekivao da se sve te budžetine, suficitine, zlatnoće... upotrebe malo bolje. Ili da se same aktivne rekonstrukcije rade malo bolje i pedantnije, ili da se rekonstruiše više (količinski) po gradu. Drugim rečima, da, jeste napredak i jeste boljitak u odnosu na pre. Ali se po medijima i javnosti neke stvari predstavljaju kao da su čuda neviđena, a zapravo su mediokritet u najboljem slučaju, a sve to dok Srbija i Beograd pršte od tih nikad većih budžeta u istoriji™.
A i dalje ostaje neizmenjena sramota da dok se neki ljudi veštački dive ovoj rekonstrukciji jedne raskrsnice, ulica u koju se sliva ta raskrsnica je jedna od najskandaloznijih rekonstrukcija u istoriji Beograda.